DVORCAFE
Dobro došli na forum DVORCAFE.
Da biste mogli pristupiti i videti sav forum morate biti registrovani kod nas.
Registracija je besplatna.
Dođite da se družimo.

DVORCAFE TIM
DVORCAFE


 
PrijemKalendarGalerijaFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiLista članovaRegistruj sePristupi
RADIO NOVI GRAD
BRZI ČET DVORCAFE
Zadnje teme
NAŠI BANERI
Image and video hosting by TinyPic


NAŠ BANER MOŽETE
PREUZETI  OVDJE



NAŠI PRIJATELJI







Shrani.si



banner

Shrani.si




Beograd Online - TV i Radio




VIŠE INFORMACIJA OVDJE




Poslanici naj aktivniji meseca
milan08
 
nebitan
 
krstanl
 
Milo44
 
muftakis
 
bacom68
 
SuperHikNik
 
Lucky1
 
XbaneX
 
milanbrka123
 
Ko je trenutno na forumu
Imamo 10 korisnika na forumu: 1 Registrovan, 0 Skrivenih i 9 Gosta

sruznic

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 138 dana 15/12/2010, 01:00
Statistike
Imamo 8979 registrovanih korisnika
Najnoviji registrovani član je sruznic

Naši korisnici su poslali ukupno 96497 članaka u 5287 teme
Similar topics

    Share | 
     

     Mitovi i legende sveta

    Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
    Idi na stranu : Prethodni  1, 2
    AutorPoruka
    rale067
    Čekajući unaprijeđenje
    Čekajući unaprijeđenje


    Broj poruka : 893
    Points : 4675
    Reputation : 9
    Datum upisa : 19.03.2012

    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   22/7/2012, 07:45

    Hasdželti / Hasjelti, vjesnik zore

    Sjeverna Amerika: mit Navaho Indijanaca

    U jednoj su kolibi podno planine živjela trojica braće iz plemena Navaho. Dva starija brata bijahu vješti lovci, a najmlađega smatrahu budalom jer je vrijeme provodio klatareći se po kanjonima i razgovarajući s biljkama i životinjama. Uvečer bi braći, kada bi se njih dvojica vratila kući iz lova, pripovijedao predivne priče koje je čuo. No, oni su ga grdili i govorili mu kako bi mu bilo bolje da nešto korisno radi, a ne da uludo gubi vrijeme.
    Malo-pomalo, međutim, divljači stade ponestajati pa su dvojica lovaca svaki dan morala odlaziti sve dalje i dalje. Najmlađi je brat jednom cijelih pet dana iščekivao njihov povratak, a šestoga dana odluči poći u potragu za njima: satima je išao naprijed, a uvečer se skloni u jednu špilju pokraj kanjona da ondje provede noć.
    Najednom izvana začu silno lepetanje krila. Proviri iz špilje i ugleda mnoštvo gavrana kako lete amo-tamo po kanjonu. Mladić se sakri ne shvaćajući što se događa.
    Malo potom nekoliko gavrana sleti na jednu granu u njegovoj blizini pa stadoše među sobom razgovarati.
    »Jeste li čuli? Dvojicu naših ubili su lovci«, reče jedan.
    »Svi o tome govore… Kako se to desilo?« zapita drugi.
    Treći gavran objasni: »Naši su prijatelji u dnu kanjona vidjeli dva lovca koji su bili ulovili dvanaest jelena. Ponadali su se da će se domoći malo mesa, ali su ih lovci pobili strijelama!«
    Mladić se trže: predosjećaj mu je govorio da su dvojica lovaca koje gavrani spominju, njegova braća.
    Pred jutro se zrakom razliježe blagozvučna pjesma. Mladić bijaše siguran da to pjeva Hasdželti / Hasjelti, vjesnik zore. Hasdželti / Hasjelti pripadaše božanskom narodu, a bijaše na glasu po predivnim pjesmama.
    Kada se sunce potpuno izdiglo iznad obzora, pjesma zamuknu, a gavrani odletješe. Mladić tada krenu u potragu za braćom, pronađe ih u dnu kanjona i smjesta im ispriča sve što je čuo. Ovaj su mu put morali povjerovati jer je točno znao koliko je jelena bilo u krdu i koliko su ih njih dvojica pobili.
    Sada su imali dovoljno mesa pa se odlučiše vratiti u kolibu. Na pola puta primijetiše četiri divokoze kako se penju po stijenju. Najstariji brat reče najmlađemu: »Ti si najmanje umoran od nas trojice. Uzmi luk i strijele i ulovi nam jednu divokozu.«
    Mladić se sakri iza jednoga grma čekajući da se divokoze malo približe. Kada su se primaknule na strelomet, stavi strijelu u luk i htjede zategnuti tetivu, no ruka mu se najednom ukoči. Divokoze potrčaše dalje i on ih ponovno pokuša pogoditi, no i ovaj mu put ruka ostade kao mrtva.
    Stigavši do jedne visoravni, divokoze odbaciše svoj lik i pretvoriše se u bogove. Jedan je od njih bio Hasdželti / Hasjelti, vjesnik zore, drugi, njegov brat Hostdžogon / Hostjohgon, vjesnik predvečerja, treći pak bijaše grbavi Naskidi / Naaskiddi, vjesnik sjetve, a četvrti, Hascezini / Hastsezini, vjesnik vatre.
    Vidjevši ih, mladić se onesvijesti od straha. Četvorica ga bogova okružiše, nacrtaše u pijesku neke znakove pa stadoše tresti čegrtaljkama načinjenim od šupljih tikvica, sve dok momak ponovno ne dođe k sebi. Potom mu rekoše: »Zašto si nas htio ubiti? Zar ne znaš da si i ti jedan od nas?«
    Mladić se pogleda i vidje da se i sam pretvorio u divokozu!
    »Ne boj se«, reče mu Hasdželti / Hasjelti. »Pođi s nama, a ja ću te naučiti plesati.«
    Starija se braća, međutim, dadoše u potragu za najmlađim. Tražili su ga posvuda, no na kraju odustadoše i vratiše se bez njega u kolibu. Njihh dvojica nisu mogli vidjeti bogove, jer su za njihove oči oni bili nevidljivi, pa nisu shvaćali što se dogodilo.
    Mladić je u međuvremenu stigao do boravišta božanskog naroda. Svi ondje izgledahu predivno, no od svih je najljepši bio Hasdželti / Hasjelti.
    Uvečer zapališe vatre, a Vjesnik Zore pristupi mladiću i nauči ga kako se plešu obredni plesovi. Potom mu objasni kako se treba odjenuti, kakvu će masku staviti na lice i koje će pjesme pjevati.
    Cijele noći Hasdželti / Hasjelti podučavaše mladića, a ujutro mu predade dva klipa kukuruza i pozdravi se snjim. Mladić sklopi oči i časak se kasnije nađe posve sam na onoj visoravni, držeći dva klipa kukuruza u ruci.
    Vrativši se kući, mladić poduči Navahe svemu što bijaše naučio od božanskog naroda pa Navahi još i danas, nakon toliko godina, plešu Hasdželtijev / Hasjeltijev ples, onako kako ga je onomad bio vidio mladić.
    Nazad na vrh Ići dole
    Pogledaj profil korisnika
    rale067
    Čekajući unaprijeđenje
    Čekajući unaprijeđenje


    Broj poruka : 893
    Points : 4675
    Reputation : 9
    Datum upisa : 19.03.2012

    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   22/7/2012, 07:46

    Pernata zmija

    Srednja Amerika: astečki mit

    Gradom je bogova upravljao Kecalkoatl, bog koji je imao zmijsko obličje, a bio je dobar i plemenit te nije znao za oholost i mržnju.
    Svi su ga bogovi voljeli, osim brata Teskatlipoke, boga noći i munje, koji nije podnosio Kecalkoatlovu dobrotu.
    Jednoga dana Teskatlipoka, kojega su zvali i Zadimljeno Zrcalo jer je posjedovao ogledalo u kojemu je mogao čitati tuđe misli, smisli nevaljalstvo kojim će naškoditi bratu. Okupi nekolicinu prijatelja pa, posluživši se svojim čarobnim moćima, Kecalkoatla, dok je spavao, pretvori u čovjeka.
    Kada mu se brat probudio, Teskatlipoka iznese pred njega zrcalo i reče mu: »Pogledaj kako sada izgledaš!«
    Kecalkoatl, čim je vidio svoje novo lice, osjeti kako mu se u srce uvlače sve ljudske želje i potrebe.
    Potom uzviknu: »Ne mogu se pojaviti ovakav pred svojim narodom! Stid se spustio na mene i više nisam dostojan da budem vladar u Gradu bogova!«
    Kecalkoatl tada pozva Šolotla, kojota i svojega brata blizanca, te ga zamoli da mu načini odjeću koja će mu vratiti raniji lik. Kojot mu načini ogrtač od zelenog, crvenog i bijelog perja, a napravi mu i tirkiznu obrazinu u obliku zmijske glave. Zbog svega se toga Kecalkoatl sada prozva Pernatom Zmijom.
    No, opaki Teskatlipoka još nije bio zadovoljan: priželjkivao je bratovu smrt, ali ga se nije usuđivao ubiti bojeći se da bi mu se Kecalkoatlovi prijatelji mogli osvetiti. Stoga se odluči poslužiti lukavstvom. Napuni jednu posudu pulkeom, žestokim pićem koje se dobiva od kaktusa, i odnese je bratu govoreći mu: »Popij ovaj lijek pa ćeš postati onakav kakav si nekada bio.«
    Kecalkoatl mu povjerova i popi ponuđeno piće. Ubrzo ga obuze pijanstvo, a Teskatlipoka ga, iskoristivši to njegovo stanje, nagovori na razna zlodjela.
    Kada se otrijeznio, Kecalkoatl shvati koliko su sramotne stvari što ih je u pijanstvu počinio, pa se silno zastidje i odluči umrijeti.
    Kecalkoatl zapovjedi robovima da mu načine veliku kamenu škrinju pa, kada je bila dovršena, leže u nju i ostade ondje ispružen cijela četiri dana, a sve to vrijeme nije ništa ni jeo ni pio. Pri kraju četvrtog dana pozva robove i zapovjedi im: »Donesite ovamo sve moje blago i zatvorite ga u ovu škrinju.«
    Robovi ga poslušaše. Kada su do vrha napunili škrinju, zatvoriše je i zapečatiše tako da je više nitko ne može otvoriti.
    Kecalkoatl se pak uputi na obalu mora pa, ogrnuvši se ogrtačem od perja i stavivši na lice zmijsku obrazinu, sam sebe zapali i izgorje. Iz njegova se pepela rodiše prekrasne ptice zvane kecal koje imaju dugačak rep, a krasi ih zeleno, crveno i bijelo perje.
    Te se ptice vinuše u nebo, a Kecalkoatlov se duh, u pratnji brata Šolotla, spusti u zemlju mrtvih gdje je obitavao Miklantekutli, otac bogova i čuvar dragocjenih kostiju.
    Šolotl i Kecalkoatl zatražiše jednu od tih kostiju, no Miktlantekutli odbi njihov zahtjev.
    »To ne bi bilo pametno«, objasni im bog pokazujući na jednu hrpicu. »Ove su kosti pripadale ljudima koje su bogovi pobili da ih kazne zbog njihove zloće. Velike bi nedaće nastale kada bi ti stvorovi slučajno oživjeli!«
    Videći da otac bogova ne namjerava udovoljiti njihovu zahtjevu, kojot Šolotl, brz kao munja, zgrabi zubima jednu kost i pobježe.
    Kecalkoatl pođe za njim, dok je Miktlantekutli vikao za njima: »Vratite mi tu kost! To što mislite učiniti previše je opasno!«
    U jednom trenutku kost ispade Šolotlu iz usta, udari o neki kamen i puče na dva dijela, jedan veći, a drugi manji. Kecalkoatl dohvati oba dijela i ponovno pojuri prema izlazu iz zemlje mrtvih.
    Izašavši na otvoreno, zastade i s nekoliko kapi vlastite krvi poškropi obje kosti.
    Šolotl priskoči u pomoć sa svojom čarobnom moći pa se nekoliko dana nakon toga iz kostiju rodi dvoje djece: dječak i djevojčica. Bili su to praotac i pramajka novoga ljudskog naraštaja.
    Kecalkoatl ih nauči kako će uzgajati kukuruz, kako će proizvoditi tkanine i posuđe, kako će izrađivati mozaike i svjetlati / glačati žad. Nauči ih i kako će promatrati zvijezde i brojati dane u godini.
    Potom se, kada ih je svemu tome naučio, pope na splav načinjenu od zmija i otputi se na pučinu. No, prije no što će ljudima nestati s očiju, Kecalkoatl im obeća da će se vratiti jednoga dana.

    Nazad na vrh Ići dole
    Pogledaj profil korisnika
    rale067
    Čekajući unaprijeđenje
    Čekajući unaprijeđenje


    Broj poruka : 893
    Points : 4675
    Reputation : 9
    Datum upisa : 19.03.2012

    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   22/7/2012, 07:47

    Odakle je došao kukuruz

    Sjernja Amerika: astečki mit

    Kecalkoatl bijaše stvorio ljude, a sada je za njih valjalo naći i prikladnu hranu. Razmišljao je o cvijeću, voću i raznom korijenju, no ništa mu se nije činilo dovoljno dobrim.
    Odjednom opazi crvenog mrava kako na leđima nosi zrno kukuruza.
    »Evo prave hrane za ljude!« pomisli Kecalkoatl pa se obrati mravu: »Mali brate, gdje si pronašao ovu predivnu hranu? Dobro bi došla ljudima kojima sam dao život.«
    »Briga mene za tvoje ljude!« odvrati mrav. »Pođi svojim putem, a ja ću svojim!«
    Kecalkoatl, pernata zmija, rasrdi se i reče: »Umišljeni stvore! Ne kažeš li mi smjesta gdje si našao to zrnje… pojest ću te!«
    Crveni mrav morade popustiti pa odvede boga do Tonakatepetla, planine s hranom. Čim stigoše onamo, mrav hitro šmugnu u usku pukotinu, uvjeren da Kecalkoatl neće moći poći za njim.
    No, Pernata se Zmija pretvori u crnog mrava i uvuče se u pukotinu. Prošavši kroz bezbroj beskonačnih i zavojitih hodnika, napokon stiže do velike pećine prepune kukuruznoga zrnja. Hranu je doduše našao, ali kako da je odnese ljudima?
    Najprije pomisli da bi mogao oko planine zavezati uže i odvući je sa sobom, no planina je čak i za jednoga boga bila prevelika pa morade odustati od te namjere.
    Zapita onda za savjet starije bogove, a oni mu rekoše: »Samo Nanahuacin i četvorica Tlaloka mogu ući u utrobu te planine i iznijeti zrnje.«
    Kecalkoatl se tada obrati bogu Nanahuacinu koji pozva bogove kiše i groma, četvoricu Tlaloka: plavog, bijelog, žutog i crvenog. Potom se svi zajedno otputiše do Tonakatepetla.
    Dugo su pjevali čarobne bajalice i plesali tajne plesove, sve dok ne ujediniše sve svoje sile pa se planina s trijeskom otvori, a kroz otvor pokulja kukuruz – bijeli, crni, žuti i crveni, zajedno s velikom količinom graška, graha i ostaloga jestivog zrnja.
    Četvorica Tlaloka odmah uzeše zrnje i odnesoše ga ljudima, a Kecalkoatl ih potom nauči kako će uzgajati kukuruz da više nikada ne budu gladni.
    Otada se kukuruz smatra najvećim darom bogova, a Tlaloke još i danas poštujemo kao zaštitnike žetve.
    Hunahpu i Išbalanke
    Srednja Amerika: majanski mit
    Iškik, žena koja bijaše pobjegla iz carstva smrti, imala je dva sina blizanca, Hunahpua i Išbalankea, koji su obojica bili strastveni igrači loptom. Majci se nije sviđalo što joj se sinovi oduševljavaju tom igrom jer se bojala da im se ne dogodi isto što se desilo i njihovu ocu Hunu pa, videći da joj tu ne pomažu ni prijetnje ni molbe, odluči sinovima ispričati istinu.
    Hun je imao brata blizanca po imenu Vukub i obojica su bili vrsni igrači, tako da ih Gospodari Smrti izazvaše na utakmicu. Huna i Vukuba četiri sove odvedoše do podzemnoga carstva Šibalbe i otpratiše ih u veliku dvoranu gdje je na njih čekalo mnogo strogih stvorova. Bile su to zapravo obične lutke, no braća to ne primijetiše.
    Nakloniše se ispred dvaju od tih kipova i rekoše: »Pozdravljeni budite, Gospodari Smrti!«
    Tada se pravi Gospodari Smrti, koji se bijahu sakrili među lutkama, otkriše i stadoše im se izrugivati: »Ha-ha! I vi ste mi neki veliki igrači loptom? Tako ste veliki da se klanjate i drvenim kipovima!«
    Razljutivši se, Hun i Vukub zatražiše da utakmica odmah otpočne. Gospodari ih Smrti onda povedoše na igralište i ponudiše im da sjednu na kamenu klupu koju prethodno bijahu potajice ugrijali do usijanja.
    Ništa ne sluteći, Hun i Vukub sjedoše na klupu, ali smjesta skočiše na noge i urlajući od boli stadoše skakati po igralištu, praćeni zvižducima i smijehom gledalaca. Susret stoga bi odgođen za sutra pa Gospodari Smrti odvedoše Huna i Vukuba u sobu u kojoj će provesti noć. Dadoše svakome po jednu upaljenu baklju i upozoriše ih: »Pazite da vam se baklje ne ugase. Dogodi li se to, umrijet ćete.«
    Hun i Vukub pomno su pazili na baklje, no one bijahu načinjene od obične trske pa domalo izgorješe, a dvojicu braće Gospodari Smrti sutradan ujutro ubiše.
    Sve je to Iškik ispričala svojim sinovima Hunahpuu i Išbalankeu.
    No, dvojica se mladića nisu dali zastrašiti, već su i dalje igrali omiljenu igru, sve dok ne postadoše najbolji igrači u cijelome kraju.
    Jednoga dana, međutim, eto ti četiri sove: »Mi smo glasnici Gospodara Smrti koji vas izazivaju na utakmicu.«
    I Hunahpua i Išbalankea sove odvedoše u Šibalbu, no njih su dvojica, znajući kako su im se proveli otac i stric, bili pripravni na podmuklost Gospodara Smrti.
    Ušavši u dvoranu s kipovima, najprije poslaše muhu Išan da svaku lutku ubode u nogu. Doskora dvije od njih vrisnuše i počeše se češati.
    Blizanci im tada pristupiše i rekoše: »Pozdravljeni budite, Gospodari Smrti!«
    Vidjevši da su otkriveni, Gospodari Smrti pokušaše prijevaru sa zažarenom klupom, no Hunahpu i Išbalanke sjedoše na zemlju tvrdeći da će se tu mnogo ugodnije osjećati.
    Dobivši baklje na čuvanje, blizanci se povukoše u svoju sobu i smjesta ugasiše plamičke, a potom umjesto njih uzeše u ruke dva crvena pera. Gospodarima Smrti, koji su svaki čas provirivali kroz neku rupicu, činilo se da baklje još uvijek gore i nikako nisu shvaćali zašto ne dogorijevaju, a blizanci im ujutro pokazaše baklje koje izgledahu isto kao i prije.
    Tako se Gospodari Smrti moradoše protiv blizanaca upustiti u igru loptom te se strahovito osramotiše debelo izgubivši pred cijelim pučanstvom Šibalbe!
    No, Hunahpuu i Išbalankeu bijaše jasno da Gospodari Smrti neće imati mira dok ih ne ubiju pa, poznajući čaroliju koja će ih vratiti u život, dopustiše im da ih uhvate i spale te njihov pepeo bace u more. Ubrzo zatim Hunahpu i Išbalanke ponovno se otputiše u Šibalbu, prerušeni u prosjake i izvodeći svu silu čarolija.
    Jednoga dana stupiše i pred Gospodare Smrti, uhvatiše nekakva psa, ubiše ga i opet ga oživješe. Gospodari Smrti, oduševivši se tim čudom, htjedoše to i sami iskušati. Podigoše lomaču, potpališe je i baciše se na nju.
    Blizanci tada odbaciše lažno ruho i otkriše tko su: Hunahpu i Išbalanke koji bijahu došli ovamo da osvete oca. No, naravno, dobro su se čuvali toga da ponovno ožive Gospodare Smrti!
    Nazad na vrh Ići dole
    Pogledaj profil korisnika
    rale067
    Čekajući unaprijeđenje
    Čekajući unaprijeđenje


    Broj poruka : 893
    Points : 4675
    Reputation : 9
    Datum upisa : 19.03.2012

    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   22/7/2012, 07:47

    Najduži dan

    Južna Amerika: mit naroda Inka

    Virakoća, bog stvoritelj, imao je četiri sina i četiri kćeri pa ih posla na zemlju da ondje stvore novo carstvo.
    Kaći, prvi sin, bijaše tako svadljiv da ga ostali zazidaše u jednu pećinu i ne dopustiše mu više da odande izađe.
    Drugi, po imenu Ućo, zastade u nekom selu i ondje se, iz želje da mu se klanjaju, pretvori u kameni idol.
    Sauk, treći brat, odluči ostati uz seljake i pomagati im u berbi i žetvi.
    Manko, četvrti sin, zajedno sa sestrama nastavi put, sve dok ne stigoše do jednoga proplanka. Tu Manko zabi u zemlju zlatni štapić i svečano reče: »Ovdje ćemo se zaustaviti. Na ovom ću mjestu osnovati glavni grad mojega carstva.«
    Manko se dade na posao, no uskoro mu postade jasno koliko je na tom proplanku teško graditi kuće. Onuda noću i danju puhaše silan vjetar, tako snažan da je nosio i kamenje.
    Manko se tada dosjeti pa zatvori vjetar u obor za lame. No, vjetru se nije sviđalo da bude zatvoren pa je stenjao i zavijao, bješnji no ikada.
    Istoga dana ovamo stiže i brat Sauk pa zapita Manka: »Ne znam kamo je nestao moj prijatelj vjetar. Jesi li ti štogod čuo o njemu?«
    Manko objasni bratu što je učinio, a Sauk odgovori: »Dobro, zadrži ga ondje, ali samo na jedan dan. Sutra ga ujutro moraš osloboditi!«
    Da sagradi grad, Manko je, dakle, na raspolaganju imao samo jedan dan. Što da učini?
    Naš junak uplete veoma dugačko i jako uže, pope se na vrh najviše planine i sačeka dok mu se sunce nije našlo iznad glave, a onda baci laso i uhvati sunce pa drugi kraj užeta hitro zaveza za vrh planine.
    U želji da se oslobodi, sunce pokuša plamenim zracima spaliti uže, no ono je bilo previše čvrsto pa se sjajna kugla morade zaustaviti nasred neba.
    Minuše tjedni i mjeseci, a sunce nikako nije zalazilo. Na taj način Manku pođe za rukom dovršiti grad i okružiti ga planinama. Tek nakon toga pusti sunce na slobodu.
    Pusti na slobodu i vjetar koji je sada, jer ga je vijenac planina držao na odstojanju, postao posve neškodljiv.
    Tako je slavni Manko osnovao carstvo Inka.
    Nazad na vrh Ići dole
    Pogledaj profil korisnika
    rale067
    Čekajući unaprijeđenje
    Čekajući unaprijeđenje


    Broj poruka : 893
    Points : 4675
    Reputation : 9
    Datum upisa : 19.03.2012

    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   22/7/2012, 07:48

    Kameni ljudi

    Južna Amerika: mit andskih Indijanaca

    U noći vremena Kon-Tiki Virakoća, bog koji je stvorio svijet, bijaše stvorio i narod divova. Divovi su bili strahovito snažni, mogli su čak uvis podizati planine i skretati rijeke s njihova toka.
    Malo-pomalo uzoholiše se zbog svoje snage pa se okrenuše i protiv samoga Kon-Tikija. Pobuniše se protiv njega i htjedoše ga protjerati, no Kon-Tiki se rasrdi i sve ih pretvori u kamene kipove, a onda se povuče u vode jezera Titikaka.
    Mnogo godina zemlja ostade mračna i pusta, no onda jednoga dana Kon-Tiki, zajedno sa svojim pratiocima, izađe iz jezera i reče:
    »Ovo je mjesto već predugo tužno i nenastanjeno. Želim da se opet ispuni životom.«
    Najprije stvori sunce i mjesec da i dan i noć imaju primjerenu svjetlost, potom sva mjesta na zemlji ispuni biljkama i životinjama. Kada je s time završio, uze razno kamenje i stade ga klesati dajući mu ljudski oblik.
    Svaki je kip bio odjeven na način koji je odgovarao ulozi koja mu bijaše namijenjena: kao poglavica, kao vojnik i kao seljak ili pak kao kneginja, tkalja, kuharica, dječak ili djevojčica…
    Isklesavši dovoljno kipova, Kon-Tiki se obrati svojim pratiocima: »Sada ću na glas izgovoriti ime svakoga od ovih kipova, a vi ćete ih redom nositi do izvora, pećina i šuma te do svakoga drugog mjesta kamo vas uputim.«
    Kon-Tiki svakome od kipova nadjenu ime, a njegovi ih pratioci razniješe posvuda uokolo, onako kako bi bog svaki put odredio.
    Kada se svi kipovi nađoše na svojem mjestu, Kon-Tiki povika: »Izađite!«. Istoga se časa, tamo gdje do maločas bijaše samo hladan kamen, pojaviše muškarci, žene i djeca.
    Kon-Tiki pogleda svoja stvorenja i zadovoljno se nasmiješi: bijaše obavio dobar posao! Tada bog, zajedno sa svojim pratiocima, krenu na put i uputi se prema sjeveru, usput se tu i tamo zaustavljajući. Na tim mjestima ljudi zapališe vatre i podigoše svetišta.
    Jednoga dana, međutim, Kon-Tiki Virakoća nestade i nitko ga nije mogao naći. Odonda mnogi misle da se vratio u svoje boravište u vodama jezera Titikaka!
    Nazad na vrh Ići dole
    Pogledaj profil korisnika
    rale067
    Čekajući unaprijeđenje
    Čekajući unaprijeđenje


    Broj poruka : 893
    Points : 4675
    Reputation : 9
    Datum upisa : 19.03.2012

    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   22/7/2012, 07:50

    Zmija i strijela

    Južna Amerika: mit iz porječja Amazona

    U šumi oko rijeke Amazona življahu dva golema majmuna urlikavca koji tamošnjim Indijancima tjerahu strah u kosti. Nije još bilo tako velikih i zlih stvorova: provaljivali su u sela i krali živež, uništavali kolibe i napadali svakoga tko bi se sam usudio zaći u šumu.
    Ti su majmuni bili stalna prijetnja, no nitko nije htio poći u lov na njih, znajući koliko su snažni i lukavi.
    U jednome od mnoštva sela uz rijeku življahu trojica braće iz plemena Karaya. Dva starija bijahu dobri i hrabri lovci, a najmlađi je bio nježne građe te zbog lošeg zdravlja nikada nije naučio loviti.
    Jednom mu braća rekoše: »Vrijeme je da se riješimo tih odvratnih majmuna! Ti pazi na kolibu, a mi idemo u potragu za njima.«
    Njih dvojica krenuše i zađoše u najgušću šumu, tamo kamo i sunčeva svjetlost s mukom prodire.
    Hodali su i hodali, sve dok stigoše do bistroga jezerca pa, kako bijahu umorni i ožednjeli, nagnuše se nad vodu da se napiju.
    Voda najednom promijeni boju i uzburka se, a potom iz nje izroni krastača, tako gadna da se čovjeku koža naježi od užasa!
    Približivši se dvojici lovaca, krastača reče: »Vas dvojica tražite majmunski log. Reći ću vam gdje se kriju i kako ih možete svladati, no za uzvrat… jedan me od vas mora uzeti za ženu.«
    Braća s gađenjem iskriviše lice: »Ta, tko bi se tobom oženio? Ni u snu! Nosi se odavde ili ćemo te pošteno izdevetati!«
    Krastača nestade u vodi, a njih se dvojica spremiše da nastave put, kadli iz krošanja iznad sebe začuše divlje urlike i dva se majmuna vrtoglavom brzinom spustiše na zemlju.
    Naoružani dugačkim štapovima, baciše se na zlosretne lovce te ih učas tako obasuše udarcima da braća pobjegoše u šumu što su dalje mogla.
    U potrazi za hranom, najmlađi brat za to vrijeme pokušavaše u blizini kolibe uhvatiti neku pticu. No, loše je gađao, pa strijela, kada ju je pustio s luka, promaši cilj. Ptica odleti, a mladić razočarano uze tražiti strijelu. Tražio ju je i lijevo i desno, i gore i dolje, no strijela bijaše netragom nestala.
    Tada se odnekuda pojavi velika zmija i reče mu: »Mladiću, strijela ti je pala u moju rupu pa ti je vraćam.«
    Zmija dohvati strijelu i pruži je mladiću. Zatim, videći ga onako boležljiva, dade mu neku čarobnu mast pa se on umah potpuno izliječi.
    Mladić zahvali zmiji i reče: »Sada sam jak pa ću poći u potragu za braćom.«
    »Čuvaj se«, upozori ga zmija. »Majmuni koje oni žele uloviti, zapravo su prerušeni zlodusi. Uzmi ovu čarobnu strijelu: samo ih njome možeš ubiti. Usput ćeš sresti i jednu krastaču. Zatražit će da je uzmeš za ženu, a ti prihvati. Nećeš se kajati!«
    Mladić uze čarobnu strijelu pa pozdravi zmiju i krenu u šumu, idući istom stazom kojom mu bijahu prošla i braća.
    I on, nakon dugoga hoda, stiže do jezerca i namjeri se na onu krastaču koja mu predloži da se njome oženi. Mladić prihvati, a krastača ga odvede do velikoga šupljeg drveta u kojem su majmuni imali log.
    »Uskoro će majmuni izaći da se napiju. Upravi im strijelu ravno među oči. Dovoljno će biti da ubiješ samo jednoga od njih pa će i drugi biti poražen.«
    Mladić se pritaji pa malo potom vidje majmune kako izlaze iz šupljega debla. Smjesta nacilja i pusti strijelu iz luka. Promaši, doduše, i ovaj put, no strijela bijaše čarobna pa sama pronađe cilj. Jedva da ga je i dotakla, a zloduh i njegov prijatelj glasno kriknuše, a potom iščezoše te od njih na zemlji ostadoše samo dva majmunska krzna.
    Mladić se vrati u svoje selo i oženi se krastačom, no, kako mu bijaše rekla zmija, ne pokaja se zbog toga: čim je prešla prag njegove kolibe, krastača se pretvori u prekrasnu djevojku.
    Mladić postade slavan lovac pa je sa svojom prelijepom ženom dugo i sretno živio.
    Nazad na vrh Ići dole
    Pogledaj profil korisnika
    rale067
    Čekajući unaprijeđenje
    Čekajući unaprijeđenje


    Broj poruka : 893
    Points : 4675
    Reputation : 9
    Datum upisa : 19.03.2012

    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   22/7/2012, 07:50

    Ludi Bamapama

    Oceanija: australski mit

    Bio jednom jedan čovjek po imenu Bamapama. Živio je on u vrijeme koje se naziva doba snova, a po svačijem je mišljenju bio napola šašav, napola lopov, no u svakom slučaju besposlena lijenčina. Njegov je narod boravio pod zemljom, na mjestu gdje sunce nikada nije zalazilo, već je cijele godine nepomično stajalo na nebu.
    Život je ondje dolje bio prilično jednoličan pa je Bamapama vrijeme provodio u potrazi za zabavom, pri čemu je, dakako, stalno upadao u nevolje.
    Jednom je tako i opet izveo nekakvu nepodopštinu pa je morao pobjeći iz sela. Pade mu tada na pamet da bi mogao poći u lov na površini zemlje. Ondje još nitko nikada nije bio, jer su se svi luđački bojali gornjega svijeta o kojem su se pričale same grozote. No, Bamapama je bio pomalo šašav pa njemu takve priče nisu ništa značile.
    Dohvati, dakle, svoje koplje i kroz dugačak hodnik izađe na površinu zemlje. Samo što je provirio van, spazi klokana kako u skokovima promiče kraj njega i baci se u potjeru za njim. Dobrano se natrčavši, Bamapama bijaše gotovo sustigao životinju, no uto sunce zapade iza obzora i posvuda nastade mrak. Bamapama nikada do tada ne bijaše vidio noć pa se jako uplaši. Najprije se pope na vrh nekoga drveta ne bi li vidio gdje se nalazi izlaz iz toga mraka, ali na kraju, mrtav od umora, siđe s drveta i zaspa.
    Sutradan se ujutro pak silno iznenadi što opet vidi sunce pa uzviknu: »Sjajno! Ovdje je sve tako dobro uređeno! Danju trčiš, a noću spavaš!«
    Vrati se potom k svome narodu i svima ispriča što mu se dogodilo. Isprva mu nitko nije vjerovao, jer je Bamapama, osim što je bio malo šašav, bio pomalo i lažljivac. No, on ih je toliko uvjeravao te na kraju i ostali pristadoše poći s njime.
    Bamapama ih sve odvede na površinu zemlje: sve bijaše prekrasno, no kada je pao mrak, svi se uplašiše i pobjegoše na stabla.
    »Ne bojte se«, reče im Bamapama. »Vidjet ćete da će se sunce sutra ujutro vratiti!«
    Sutradan ujutro, kada je izašlo sunce, svi se zadiviše i uskliknuše: »Ovaj je naš Bamapama malo šašav, ali je bome i jako dosjetljiv!«
    I od toga dana zauvijek ostadoše na površini zemlje.
    Nazad na vrh Ići dole
    Pogledaj profil korisnika
    rale067
    Čekajući unaprijeđenje
    Čekajući unaprijeđenje


    Broj poruka : 893
    Points : 4675
    Reputation : 9
    Datum upisa : 19.03.2012

    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   22/7/2012, 07:51

    Maui od hiljadu obmana

    Oceanija: polinezijski mit

    Maui bijaše čudan svat, rođeni smutljivac, uvijek spreman na svakojake podvale. Zbog svega toga braća mu baš nisu bila presretna kada je jednoga dana krenuo s njima u ribolov.
    »Tko zna kakva li će sve čuda smisliti!« govorili su jedan drugome.
    Njihovo nezadovoljstvo još više poraste kada Maui odluči s čamcem poći na pučinu, i to tako daleko da se kopno više uopće nije vidjelo.
    »Ovdje ćemo imati dobar ulov«, reče Maui, a braća baciše mreže u more. Prođoše sati i sati, a oni ne bijahu uhvatili ni jednu jedinu ribicu, ali su zato bili tako umorni da su jedva držali oči otvorene.
    »Samo vi malo odspavajte«, reče im Maui, »a ribolov prepustite meni.«
    Braća udariše u smijeh. Maui nikada u životu nije lovio ribu, a sada će nešto uhvatiti tamo gdje njih dvojica nisu uspjeli ništa uloviti!
    Ipak, učiniše mu po volji i ispružiše se na dnu čamca da se odmore. Dok su mu braća spavala, Maui baci udicu u vodu i zapjeva:
    Oh, veliko je djelo Mauijevo!
    Maui zna hiljadu obmana!
    Tisuću lukavstava zna on!
    Oh, od Mauija nema boljeg ribara!
    Kakvu li će to ribu upecati?
    Kada se braća napokon probudiše, vidješe Mauija kako s mukom pokušava izvući udicu iz vode, kao da se na nju zakačilo nešto veliko. Kroz vodenu se koprenu, međutim, nazirao neki čudan oblik, smeđe i zelene boje, koji je, kako se činilo, bio sve drugo, samo ne riba.
    »Što li je to?« pitahu se braća. »Maui je sigurno udicom zakačio olupinu nekoga starog čamca!«
    Maui je u međuvremenu potezao udicu, naprežući svaki mišić i pušući kao kit, pa malo-pomalo postade jasno da je njegov ulov daleko veći od nekakva čamca.
    »Mani se toga!« nagovarahu ga braća. No, Maui se ni u snu nije htio odreći prvoga ulova u životu. Drž’-ne daj, uz puno pjevanja, dahtanja i potezanja, Mauiju napokon uspje privući bliže tu nepoznatu »stvar«.
    Kada se »stvar« pojavila na površini, sva trojica zinuše od čuda videći što je Maui zapravo upecao.
    »Pa to je otok!« uzviknuše braća. »Nevjerojatno! Maui je upecao pravi pravcati otok!«
    Maui se osmjehnu i reče: »Nije loše za početnika, a?«
    Bio je to prvi polinezijski otok što ga je Maui izvukao s morskoga dna. Prihvati se posla pa ih, jednog po jednog, sve uhvati udicom.
    Tako Maui postade velikim junakom, no to mu nije nimalo smetalo da i dalje bude najveći smutljivac u cijeloj Polineziji!
    Nazad na vrh Ići dole
    Pogledaj profil korisnika
    rale067
    Čekajući unaprijeđenje
    Čekajući unaprijeđenje


    Broj poruka : 893
    Points : 4675
    Reputation : 9
    Datum upisa : 19.03.2012

    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   22/7/2012, 07:52

    Митолошки ликови и места

    Европа

    Алба Лонга древни је град у Лацију којему је оснивач тројански јунак Асканија, Енејин син. Последња су овдашњи краљеви, пре него је Алба Лонга потпала под римску власт, били Прока, Амулије те на крају Нумитор. Град је разорио римски краљ Тулије Хостилије.
    Артур је легендарни британски краљ кога је одгајио чаробњак Мерлин. Краљем је постао извукавши из камена чаробни мач Екцалибур, а касније је основао Ред витезова Округлог стола којему је циљ био потрага за Светим Гралом, калеж из којег је Исус пио на Последњој вечери. Након смрти, три су га виле чамцем превезле на чаробни острво Авалон.
    Дедал је био грчки градитељ и вајар родом из Атине, ао његовим се киповима говорило да могу мицати очима и рукама. Због убиства нећака Тала морао је напустити Атину па је са сином Икаро побегао на Крету гдје је за краља Миноја саградио лавиринт. Одлетјевши са Крита, склонио се у Италију и нашао уточиште код сицилскога краља Кокала.
    Хад је грчки бог, владар подземног света, а истим се именом назива и само царство мртвих. Тамо се налазе Јелисејске пољане, седиште блажених душа, Тартар, дубок и мрачан понор у који одлазе зликовци те Асфоделско поље, где бораве душе оних који у животу нису урадили ништа посебно добро ни посебно лоше.
    Херакле је био веома омиљен грчки полубог, а морао је извести дванаест подвига: 1. донети кожу немејског лава; 2. убити лернејске Хидре која је имала девет глава; 3. ухватити живу керинтску кошуту; 4. допремити у Микену еримантског вепра; 5. очистити Аугиј стаје, због чега је морао на њих скренути ток двеју река; 6. отерати Стимпхалеан птице које су имале бронзане кљунове и канџе; 7. уловити жива бијеснога кретског бика; 8. довести Диомедес кобиле које су се храниле људским месом; 9. отети појас краљице Хиполите; 10. украсти стадо Герион, чудовишту које је имало три трупа; 11. донети златне јабуке Хесперида те 12. из царства мртвих довести пса Кербера.
    Хесперида су у грчкој митологији кћери Ноћи које бораве у прекрасном врту окруженом високим зидом. Поверено им је да чувају Херин дрво на којем су расле златне јабуке, у чему им помаже стоглаве змај Ладон.
    Кошчеј је зли чаробњак из руских легенди којега нико није могао убити због тога што му се душа није налазила у телу, већ је била скривена у јајету под корењем неког дрвета (понекад се у вези с тиме спомињу патка или зец). Царевићу Ивану пошло је, међутим, за руком да открије то скровиште.
    Марс је римски бог рата који се поистовјећује с грчким богом Аресом.
    Медуза је девојка коју је Атина претворила у чудовиште зато што се хвалила да је лепша од ње. Имала је очи као жеравице, змије уместо косе, огромне очњаке и моћ да претвори у камен свакога ко јој погледа у лице.
    Нифелхајм је у нордијској митологији свет леда и магле, а исто тако и земља мртвих којом влада Хел, богиња загробног света. Друга су места у овој митологији Муспеллхеим, земља ватре, Асгард боравиште богова, те Валхалла, део Асгарда у којем бораве мртви јунаци погинули у борби и Валкире, ратнице које их предводе у небеским борбама. Једна је од Валкира и Брунхилда.
    Один је бог мудрости који влада над осталим викиншким боговима, а код германских је народа познат као Вотан. Он је од рода Аесира којему припадају и његова жена Фриг, њихов син Балдер те Тир, бог рата. Управља и другим боговима, као што су Локи, бог ватре и лажи, Фреиа, богиња љубав, те њен син Фреи, бог плодности. Има само једно око јер је друго дао у замену за мудрост, јаше на коњу који има осам ногу, а увек га прате два гаврана - »мисао« и »сећање«.
    Олимп је гора у Грчкој где, како се веровало, борави Зеус са женом Хером и осталим боговима које су њих двоје заједно родили. Ту су Атина, богиња мудрости, Афродита, богиња лепоте и љубави, Арес, бог рата, Хермо, гласник богова и заштитник путника, Аполон, бог светла и музике. Хефеста, бога ватре, због његове је ружноће Хера бацила с Олимпа па борави у Италији, у утроби вулкана Етне, док је Артемида, богиња шума и лова, сама оставила Олимп одабравши живот у шуми.
    Парис је млади пастир, заправо син тројанског краља Пријама, познат највише по томе што је уграбио Хелену, жену Менелајеву. Њу му је била обећала Афродита због тога што ју је међу трима богињама прогласио најлепшом, а због те је отмице између Грка и Тројанаца избио рат који ће трајати десет година, а завршит ће грчком победом и Парисовом смрћу.
    Ромул и Рем, двојица близанаца, синови су Реје Силвије и бога Марса те нећаци Нумитора, краља у Алби Лонги. Отхранила их је вучица, а потом их је одгајао пастир Фаустул. Легенда Ромулу приписује оснивање Рима.
    Сиегфриед је германски јунак, син Вотанов (в. один). Када се фафнер, последњи од рода дивова, претворио у змаја да би чувао чаробни прстен Ниебелунга, Сиегфриед га је убио, а змајева је крв учинила јунака нерањивим. Рањив је био само на једноме месту на рамену камо му је био пао липов лист па је и погинуо када га је непријатељ Хаген управо тамо погодио копљем.
    Тезеј је најславнији од грчких јунака, а извршио је неколико подвиге: уз помоћ је Аријадне, кћери краља Миноја, убио Минотаура; борио се против Кентаура који су били пола коњи, а пола људи; сишао је у Ереб да уграби Персефону, жену бога Хада , али су га Ериније онде приковале за камен тег а је тек Херакле ослободио; заједно је с Аргонаутима ишао у потрагу за златним руном; а као последње, борио се против Амазонки, жена-ратница, те је у тој борби и погинуо.
    Зевс је отац грчких богова и њихов врховни господар. Браћа су му Хад, бог подземног света, и Посејдон, бог мора, а ожењен је Хером која је заштитница брака. У Зевсовој су власти све природне појаве па, када се разљути на људе, удара земљу муњама.
    Америка
    Алгонкин су северноамерички индијански народ који обухвата многа племена - Арапахо, Цхеиенне, Мицмац, Делаваре итд, а живе на подручју које се протеже од Атлантског океана све до Стеновитих планина. Међу Алгонкин постоји сложена митологија која се од једнога до другог племена понешто разликује: на пример, Глускап, јунак код источних Алгонкин, на другим се местима назива Мичабо, Нанабозо или Висагаткак, те се код неких племена сматра добрим, а код других пак злим духом .
    Астеци су древни индијански народ који је некоћ живео на подручју данашњег Мексика, а њихову су развијену цивилизацију почетком КСВИ ст уништили шпански освајачи. Главни је бог Астека био кецалкоатл, важним су држали и Хуицилопоћтлија, бога рата, којему су се сваке године приносиле на хиљаде људских жртава, те четворицу Тлалока, богова кише и жетве.
    Чироки су индијански народ који се био присиљен да се из завичаја, то јест из подручја између Тенесија и Вирџиније, пресели у резерват у Оклахоми. Према њиховој је митологији Земља некоћ лебдела у празнини, обешена с четири ужета за Небо, а када се ужад прекинула, срушила се у Океан.
    Ескими су народ који живи у хладним областима америчкога севера, а готово се искључиво баве ловом и трговином кожама. По њихову веровању све на овоме свету има душу - животиње, планине, језера, стене и камење, а најмоћнији су о свега духови ваздуха, мора и месечине.
    Гавран се код Ескима на Аљасци сматрао створитељем света и називао се именом Тулугаукук.
    Глускап је главни јунак код источних алгонкинских Индијанаца. Снажан је, кадар да се претвори иу дива, а вешт је чаролијама. Људе увек штити од свих злих створова који му прете.
    Хасџелти / Хасјелти Навахо Индијанци верују да су их створили тајанствени људи који обитавају под земљом - то је божански народ којему се у песмама и молитвама још и данас обраћају. Хасџелти / Хасјелти, вјесник зоре, један је од њих, а остали су: Хостџогон / Хостјохгон, вјесник предвечерја, Наскиди / Нааскидди, вјесник сетве, те Хасцезини / Хастсезини, вјесник ватре.
    Хијавата је историјска личност из КСВИ века, индијански поглавица који је у моћан савез удружио петак ирокешких племена, а касније им се придружило још једно племе. Убрзо је ушао у легенду те су га почели поистовећивати с Та-рен-иа-ва-гоном, божанским Небеским Бићем.
    Хунахпу и Ишбаланке двојица су близанаца и јунака из мајанске традиције, а симбол су човекове победе над злим створовима и над смрћу.
    Инке су древни индијански народ са подручја Анда чије се велико царство некоћ протезало на подручју данашњег Перуа, Еквадора, делимично Боливије, Чилеа и Бразила. Својега су цара сматрали божанством и директним Сунчевим потомком, а богу су Виракоћи приносили жртве кланице - највише ламе, но понекад и људе.
    Ирокези је име које се односи на неколико индијанских племена, а подручје које су та племена наставали, протезало се од од атлантске обале до језера Еире. Савез је ирокешких племена у почетку обухватао петак племена - Мохавке, Онеида, Кајуге, Онондага и Сенеке, а 1571. придружили су им се и Тускароре.
    Кецалкоатл је најважнији међу астечки боговима: он је бог неба и сунца, ветрова и звезде Данице. Био је познат и као Перната Змија те су га држали великим доброчинитељем човечанства.
    Којот се код северноамеричких Индијанаца често приказује као човек-којот, а представља »мангупа«, вечног луталицу, стручњака за шалу и варку.
    Кон-Тики Виракоћа божанство је андског народа Цолла који живи на подручју око језера Титицаца, између Перуа и Боливије. Име Виракоћа испрва је означавало једнога од богова Инка, а потом је, када је овдашње становништво пало под власт тога народа, придодато Кон-Тикијеву имену.
    Кунић је у многим причама северноамеричких Индијанаца пријатељ Којоту или преријско вуку те често заједно с њим учествује у авантурама.
    Маје су индијански народ који је пре Астека живео на подручју данашњег Мексика и Гватемале. Као припадници развијене цивилизације, градили су градове од камена и украшавали их киповима и сликама. Проучаватељи њихове религије држе да им се врховни бог звао Ицамна. У митовима Маја богови су у неколико наврата покушали створити човека: најпре су људе направили од блата, потом од дрвета (потомци су ове врсте данашњи мајмуни) те на крају од кукурузног брашна.
    Манко, познат још и као Ајар Манко или Манко Капак, јунак је Инка, утемељитељ градова и цивилизације. Према предаји је управо он научио Инке земљорадњи и законима на којима почива организација друштва.
    Миктлантекутли је астечки бог подземног света и смрти који чува кости покојника и пази да нико на њих не капне коју кап крви и тако оживи човека коме су раније припадале.
    Навахо је име најбројнијег индијанског племена које данас постоји. Резерват Навахо Индијанаца пружа се кроз Нови Мексико и Аризону и обухвата подручје богато угљем и нафтом. Њихова је митологија блиска митологији Пуебло Индијанаца, који живе на истоме подручју ис којима су им заједнички и многи обреди и обредни плесови.
    Прамајка паучић женско је божанство које је, према веровању, Цхерокееја, створило свет. И у предаји Хопи Индијанаца паук се сматра женским божанством и приписује му се стварање света.
    Сиоуки су преријски Индијанци, подељени на много разних племена. Име им значи »мале змије«, а поштовали су Вакана Танку или »Велику Тајну«, творца и господара свега што постоји.
    Шолотл је астечки бог и Кецалкоатлов брат близанац, господар чаролија промењива лика, а често се јавља у обличју којота.
    Тескатлипока астечки је бог ноћи и чаробњаштва, злокобно божанство које се у борби против брата Кецалкоатла непрестано служи подлим преварама.
    Виракоћа је код Инка бог створитељ који се у веровању андског народа Цолла касније стопио с богом Кон-Тикија. Постоје, међутим, приче посвећене искључиво Манку и његовој браћи Ајар.
    Азија
    Аматерасу је јапанска богиња сунца коју је створио Изанаки. Она је и богиња плодности: када се једном, каже предаја, у страху од подлога брата Сусана, склонила у једну пећину, на земљи више ништа није могло расти. Тек када су је остали богови на превару измамили из пећине, биље је поново оживело.
    Изанаки и Изанами главни су ликови у најважнијем од јапанских митова, мита о настанку света. У почетку су били сједињени у унутрашњости јајета, али су се морали раздвојити да би тако почело стварање света те су тако настали небо (Изанаки) и земља (Изанами). Касније је Изанаки постао бог живота, а Изанами богиња смрти. Сматра се да је Изанаки осим тога створио и Аматерасу, прелепу богињу сунца, Цукијомија, бога месеца, те Сусана, напраситог и злог бога грома и освете.
    Пастир и Ткаља кинеска су имена за сазвежђа која ми зовемо Лира и Орао. Прича о Пастиру и ткаље веома је омиљена те постоји неколико њених верзија, но у свима се двоје заљубљених, према одлуци задово Цара, смеју састати само на седми дан седмог месеца у години. Пада ли тог дана киша, у северној се Кини каже да то Пастир и Ткаља лију сузе радоснице због поновног састанка.
    Рама је аватар или утеловљење индијскога бога Вишнуа који у људском обличју силази на земљу да би се оженио лепом ситом, кћерком краља дзанак, те убио крвожедног злодуха Раван. У том подухвату Рами помажу брат Лакшмана и мајмунски краљ Сугрива. Рамина су јуначка дела описана у Рамајани, староме индијском епу који има готово сто хиљада стихова, а потиче из ИВ. ст пр. Кр.
    Равана је злодух-разбојник, краљ Ланке, који је имао двадесет руку и десет глава. Од бога Брахме измамио је обећање да га никакав непријатељ неће моћи убити, ни бог ни злодух. У свом је набрајању, међутим, заборавио на човека, држећи га преслабим и посве нешкодљивим створењем. И прича о Раван испричана је у индијском епу Рамајани.
    Тримурти је назив за тројство што га творе ова главна индијска божанства: Брама, створитељ свега што постоји, Вишну, одржаватељ чија је улога да чува и штити оно што је Брахма створио те Шива, разоритељи којему је задатак да уништава све оно што се примакло крају својега постојања.
    Вишну је други бог хиндуистичког Тримуртија, заштитник човека и природе. Према индијској је митологији Вишну до сада, у разним обличјима, више пута силазио на земљу да би спасао свет. Ово је списак његових првих девет аватара или утеловљења, док се десети тек треба родити.
    1. Матсја или риба
    2. Курма или корњача
    3. Вараха или вепар
    4. Нарасимха - човек-лав
    5. Вамана - патуљак
    6. Парашурама или Рама са секиром
    7. Рама или краљевић Рамачандра
    8. Кршна или Црнопути
    9. Будха или Просветљени
    10. Калки или Осветник на белом коњу
    Задов Цар (или Иу Хуанг на кинеском) у таоизму је врховно божанство, господар неба и отац богова.
    Африка и Океанија
    Анубис је египатски бог са главом шакала те син Озирисов и Нефтидин. Господар је балзамирања и чувар гробова, а исто тако и водич душа умрлих које ступају пред суд Озирисов.
    Бамапама је митски лик међу аустралијским Абориџинима, који се још назива и Узе. Слично Којоту код Индијанаца, и Бамапама је варалица, луђак, кршитељ правила, но за разлику од њега, своју стваралачку способност употребљава за људску добробит.
    Богомољка се код Бушмана, најстаријега афричког народа, назива »небеским кукце«. Њихова митологија тврди да се Створитељ каткада појављује управо у обличју богомољке.
    Геб је један од девет великих египатских богова. У Граду Сунца, смештеном у Доњем Египту, клањали су му се као богу Земље. Био је муж Нут, богиње Небеских вода, те отац четворо божанске деце: Озириса, Изиде, Сета и Нефтида.
    Гулу је угандски бог Неба и Намбин отац, а исто тако и владар небескога народа и небеских пашњака, власник големих стада говеда.
    Хорус је египатски бог са главом сокола, син Изидин и Озирисов, господар неба, а такође и вечни Сетов непријатељ.
    Изида је у Египту богиња-мајка, господарица љубави и судбине. Жена је Озирисова и мајка Хорусова.
    Кинту је угандски краљ за кога се мисли да је стварно живио. Његов је лик намерно убачен у древне митове како би му се потомци могли дичити божанским пореклом.
    Мауи је митски јунак код Полинезијаца, познат као »Мауи од Хиљаду Обмана«, довитљивац који своју оштроумност и варке употребљава зато да би помогао људима. Мауи удицом из мора извлачи полинезијски острва, краде ватру да би је донео људима, успорава сунчев ход да би дан дуже трајао те напокон умире у покушају да људима прибави вечни живот.
    Намбу је кћи угандског бога Гулу и Кинтуова жена.
    Нефтида је египатска богиња смрти и жена Сетова. Сестри Изиди помагала је у тражењу Озирисова тела.
    Нил се у Египту држао светом реком, а његовим годишњим поплавама околна подручја захваљују плодност.
    Нут је египатска богиња ноћног неба и мајка звијезда. Као Гебова жена, родила је Озириса, његова брата и сестре.
    Озирис је египатски бог плодности, Изидин муж и Хорусов отац. / / Који је људе научио како да обрађују земљу. Умријевши од руке брата Сета, постао је након смрти бог загробног живота и судија над душама мртвих. Муж је Изидин и Хорусов отац.
    Сет је египатски бог пустиње, олује и хаоса. / / Вечно се мора борити против Хоруса којему је убио оца.
    Шу је египатски бог ваздуха и небеске светлости. Раздвојио је Геба и Нут, Земљу и Небо, да би омогућио стварање света.
    Nazad na vrh Ići dole
    Pogledaj profil korisnika
    rale067
    Čekajući unaprijeđenje
    Čekajući unaprijeđenje


    Broj poruka : 893
    Points : 4675
    Reputation : 9
    Datum upisa : 19.03.2012

    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   22/7/2012, 07:54

    КЕНТАУРИ
    СМРТНИЦИ СУ ИХ СЕ ПЛАШИЛИ ЗБОГ ЊИХОВЕ СУРОВОСТИ И ДИВЉАШТВА. ХРАНИЛИ СУ СЕ СИРОВИМ МЕСОМ И ЖИВЕЛИ У ШУМАМА ТЕСАЛИЈЕ. СТРАХ КОД ЉУДИ ИЗАЗИВАЛИ СУ ОКРУТНИМ ОБИЧАЈИМА И НЕОБУЗДАНИМ ПОРИВИМА ПРЕМА ВИНУ И ЖЕНАМА

    КАО ЊИХОВА ПОСТОЈБИНА НАВОДЕ СЕ ШУМСКИ ПОЈАСЕВИ ТЕСАЛИЈЕ. ВУКУ ПОРЕКЛО ОД ИКСИОНА И ОБЛАКА КОЈИ ЈЕ ЗЕВС СТВОРИО ПО ЛИКУ СВОЈЕ СУПРУГЕ, БОГИЊЕ ХЕРЕ, А С КОЈИМ СЕ ИКСИОН СЈЕДИНИО. НАСЕВШИ НА ПОДВАЛУ С ОБЛАКОМ, ИКСИОН БИВА КАЖЊЕН ЗБОГ БЕЗОЧНОСТИ. КАО ПОСЛЕДИЦА СЈЕДИЊАВАЊА ИКСИОНА И ОБЛАКА НАСТАЈЕ ЧУДОВИШНИ ПОТОМАК КЕНТАУР. СПОЈИВШИ СЕ С ПЕЛИОНОВИМ КОБИЛАМА. ОН СТВАРА ИСТОИМЕНИ РОД.
    ЗАНИМЉИВО ЈЕ ПОМЕНУТИ ДА ПЕЛИОН У ТЕСАЛИЈИ ЛЕГЕНДАРНИ ГИГАНТИ ПОСТАВЉАЈУ НА ОБЛИЖЊУ ПЛАНИНУ ОСУ, КАКО БИ НАПАЛИ ОЛИМП. ЈЕДАН ЗНАЧАЈАН ХРАМ ПОСВЕЋЕН БОГУ ЗЕВСУ КРУНИШЕ ВРХОВЕ ЗНАМЕНИТОГ ПЕЛИОНА.
    КЕНТАУРИ СЕ ПОЈАВЉУЈУ У ДИОНИСОВОЈ ПРАТЊИ, ДИВЉИ И ПИЈАНИ, У ДРУШТВУ САТИРА И СИЛЕНА. ИЗГЛЕД ПОЛУКОЊА, ПОЛУЧОВЕКА ДОБИЈАЈУ У ПЕТОМ ВЕКУ ПРЕ НАШЕ ЕРЕ, У ВРЕМЕ ВАЈАРА ФИДИЈЕ, КОЈИ ИХ КАО ТАКВЕ ОБЛИКУЈЕ У КАМЕНУ. КЕНТАУРИ С ПОЧЕТКА ПРИЧЕ ИЗГЛЕДАЈУ ДРУГАЧИЈЕ. НА ПРВИМ ПРИКАЗИМА ТО СУ ЏИНОВИ ЧИЈА СУ ТЕЛА ОБРАСЛА КРЗНОМ, С КОЊСКОМ ГРИВОМ.
    СМРТНИЦИ СУ ИХ СЕ ПЛАШИЛИ ЗБОГ ЊИХОВЕ СУРОВОСТИ И ДИВЉАШТВА. ХРАНИЛИ СУ СЕ СИРОВИМ МЕСОМ, И ЖИВЕЛИ У ШУМАМА ТЕСАЛИЈЕ. СТРАХ КОД ЉУДИ ИЗАЗИВАЛИ СУ ОКРУТНИМ ОБИЧАЈИМА И НЕОБУЗДАНИМ ПОРИВИМА ПРЕМА ВИНУ И ЖЕНАМА. КЕНТАУРИ ФОЛ И ХИРОН ИЗДВАЈАЈУ СЕ ОД РАЗВРАТНИХ СРОДНИКА ПО МУДРОСТИ И ДОБРОТИ, И ДЕО СУ ПОСЕБНИХ ЛЕГЕНДИ. ПЛАНИНА ПЕЛИОН ОСТАЈЕ ЗАБЕЛЕЖЕНА КАО БОРАВИШТЕ КЕНТАУРА ХИРОНА. УОПШТЕНО, ОВА ЧУДОВИШНА СКУПИНА УПЛИЋЕ СЕ У МНОГЕ ЈУНАЧКЕ СПЕВОВЕ АНТИЧКЕ ГРЧКЕ.

    БОРБА ПРОТИВ ЛАПИТА
    ЈЕДНА ОД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ ЛЕГЕНДИ О КЕНТАУРИМА ЈЕ БОРБА ПРОТИВ ЛАПИТА, ИЗМИШЉЕНОГ ТЕСАЛСКОГ ПЛЕМЕНА. НЕВЕСЕЛИ СВАДБЕНИ ПИР ПОСТАЈЕ ПОПРИШТЕ СУКОБА. ВЕНЧАЊЕ КРАЉА ЛАПИТА ПИРИТОЈА И МЛАДЕ ИЗАБРАНИЦЕ ХИПОДАМИЈЕ, ПОЛАЗИ ПО ЗЛУ КАД КЕНТАУР ЕУРИТИОН, ОПИЈЕН ВИНОМ, ПОКУШАВА ДА С ОСТАЛИМ КЕНТАУРИМА ОТМЕ НЕВЕСТУ. НА СЦЕНУ СТУПА ТЕЗЕЈ, КОЈИ ГА СПРЕЧАВА У ПОДЛОЈ НАМЕРИ. ТАДА ИЗБИЈА ОПШТА ТУЧА, ГРУПА КЕНТАУРА БАЦА СТАБЛА И КАМЕЊЕ НА СВАТОВЕ. ИЗ ОВОГ МЕТЕЖА КАО ПОБЕДНИЦИ ИЗЛАЗЕ ЛАПИТИ ЗАХВАЉУЈУЋИ ХРАБРОСТИ ТЕЗЕЈА И ПИРИТОЈА. КЕНТАУРИ БИВАЈУ ПРОГОЊЕНИ, БЕЖЕ ДО ГРАНИЦА ЕПИРА И НАЛАЗЕ УТОЧИШТЕ НА ОБРОНЦИМА ПИНДА.
    Nazad na vrh Ići dole
    Pogledaj profil korisnika
    rale067
    Čekajući unaprijeđenje
    Čekajući unaprijeđenje


    Broj poruka : 893
    Points : 4675
    Reputation : 9
    Datum upisa : 19.03.2012

    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   22/7/2012, 09:11

    Misteriozni narod Božjih sinova

    Mnogi kažu da se život začeo u svemiru i da je potom stigao na zemlju.Neki kažu da su to bili preci Maja, Tolteka i Egipćana, iz čijih su žarišta nastale grandiozne civilizacije našeg klasičnog sveta.Medjutim jedan još stariji svet, koji je prethodio čoveku, bio je svakako svet nadljudskih bića.Tragove te zagonetne civilizacije imamo prvenstveno u senzacionalnim nalazima arheologije (koji se ko zna zašto skrivaju) kao i u fosilnoj paleontologiji.Reč je o tragovima divovskih bića, čiji su fosili, alatke i orudja nadjeni na Javi, u Aziji, Andima, Agadiru, Šri Lanki, Filipinima…
    Dobro se vežite, jer polećemo u jedan svet o kom malo ko od vas ima ikakvog pojma, a kada vidite ekskluzivne fotografije, dobro pazite da ne padnete sa stolice! Prema rečima antrolpologa i paleoantropologa, nekada su na zemlji carovala gorostasna bića čija je civilizacija prethodila razumnom čoveku, a čija se prosečna visina kretala izmedju 3.5 do 5.5 metara visine !
    S obzirom da su ovi fosili nadjeni u malom broju, gigantska bića nisu mogla biti uvršćena u klasičnu teoriju evolucije pošto nisu nadjene ‘karike’ njihovih prethodnika. I sami ovi gorostasi govore o besmislu Darvinove teorije evolucije (opširnije o tome u temi Darvinova Teorija, Laž Koja Traje), jer gde su ti majmuni od kojih su oni nastali?
    Tako na osnovu nalaza iz arheologije, a naročito iz mitologija drevnih naroda, nauka je donekle rekonstruisala svet koji je nakada vladao Zemljom, u interglacijalnom periodu. Medjutim postojanje pracivilizacije u epohi vurma potvrdjuju najpre tragovi prastarih kiklopskih zdanja i utvrda za koje nauka nije našla nikakvo objašnjenje, niti je ikada utvrdjeno njihovo poreklo i starost. Reč je prvenstveno o takozvanom gradu bogova na visovima Anda, poznatog pod imenom Tihuanako.
    Tako po čuvenom glaciologu i kosmografu iz 19.veka, Austrijancu Hansu Hoerbigeru u njegovom delu ‘Glacijalna Kosmogonija’, rasa divova ili nadljudskih bića vladala je u epohi ašleyen, što čini geološku epohu zemlje od pre 300.000 godina. Po njegovim rečima, reč je o civilizaciji megalitskog carstva, čije je središte kulture nastalo u Tihuanaku pre nekih 288.000 godina, a koju je kasnije uništila jedna džinovska kataklizma, izazvana velikim geološkim krizama i poremećajima Zemljinih polova.
    Po tom pitanju Tihuanako je izgradjen još u diluvijalnom vremenu glacijalnih epoha, što su potvrdili i neočekivani nalazi. U tom vremenu je oko Zemlje kružio jedan satelit, prethodnik današnjeg meseca, nekih 100.000 godina, na razdaljini od šest zemljinih polumera.Medjutim, usld retrogradnog kretanja i velike brzine, taj bivši mesec je oko ekvatora stvorio svojevrsni vodeni zid koji je stajao poput nategnutog prstena oko Zemlje.Tada, zbog džinovske gravitacije i uticaja tog satelita, nisu postojale plime, već je sva voda mora i kopna stajala, oko ekvatora, ‘nategnuta’.Pomenuta blizina toga meseca je na Zemlji izazvala džinovski rast biološkog sveta, koji je u nauci poznat kao fenomen gigantizma ! Kako se taj mesec sve više u spirali približavao Zemlji, došlo je do gravitacionih presija usled kojih se on, doslovno, raspao u atmosferi Zemlje.Pri toj jonskoj kataklizmi, na Zemlji su nastali strahiviti poremećaji: okeani i vode mora trenutno su se raširili i razlili, jer više nije bilo gravitacione sile da je drži oko ekvatora.Tako se kataklizmom, nivo vode spustio i razlio Zemljom 3 kilometra niže od predjašnjeg nivoa.Pri ovoj hidrogenskoj presiji, mnoga su kopna bila potopljena a mnoga su se potom uzdigla.Tada su veliki delovi tog satelita pali rasprsnuti na Zemlju, u obliku velikih gromada i fine, sitne prašine.Deo flore i faune je tada bio uništen, a sa njom i dinosaurusi čija zagonetna masovna smrt u nauci do danas nije razjašnjena.Iz toga razloga, geolozi su u proučavanju Zemlje i njenih slojeva, našli jasno kao nožem razgraničene fermente slojeva koji do danas nisu objašnjeni, osim činjenice da je neka nenadana presija, pre 250.000 godina, nanela slojeve koje i danas možemo videti.U fizici se ovo može objasniti samo kataklizmičkim padom i nanosom nekog kosmičkog tela koje je eksplodiralo u atmosferi. Dokaz toj činjenici nalazi se i danas u Južnoj Americi, gde se duž Anda u dužini od oko 800 kilometara može videti tamna korozija koja je nekada vodom nagrizla stene, i to baš na visini od 3 kilometra! Ovo medjutim znači da je nivo današnjeg Pacifika, na primer, bio nekada viši za tri kilometra nego danas.Baš usled te činjenice, u prošlom stoleću je nastala i jedna geološka zabluda.Tadašnji su naučnici mislili da su se Andi uzdigli za čitava 3 kilometra, nakon čega je i danas ostala vidljiva korozija nekadašnjeg nivoa vode.Medjutim, prema savremenim saznanjima, procez uzdizanja Anda završio se u vremenu kada na Zemlji nije postojao ni jedan sisar a kamoli čovek, čime se konačno dokazala Horbigerova teorija o glacijalnom mesecu koji je pre 250.000 godina uništio Andsku civilizaciju divova.
    Kada su arheolozi u prošlom stoleću otkrili u Andima, Tihuanako i njegove drevne ruševine, utvrdili su da to nije zapravo bio grad, nego doslovno luka! Medjutim, šta traži luka na visini od 13 hiljada stopa!? Nakon toga sledila je prava eksplozija otkrića: jezero Titikaka, jeste ostatak luke do koje je nekada dopirala voda.Kada se nivo mora spustio za 3 kilometra, luka je ostala da štrči u vazduhu a u raselini jedne udoline ostalo je jezero Titikaka.To je danas jedino jezero na svetu više od nivoa mora, a za čiji fenomen nauka nije našla nikakvo objašnjenje. Sa druge strane, značenje imena Tihuanako doslovno, na jeziku ajmara, znači ‘grad umirućeg meseca’.Time se još jednom utvrdilo sećanje na vreme kada su taj grad i njegova civilizacija izumrli posredstvom Meseca koji je zamro i nestao na nebu.Kako do danas nije utvrdjena starost ovog fantomskog grada, ostaje činjenica da je to najstariji grad na svetu, rodjen još u noći čovečanstva.Otud nije slučajno što baš u njegovoj blizini živi najstariji narod na svetu, poznat pod imenom Urukhehu (drevni Uri sa jezera Titikake), čije legende takodje potvrdjuju predanje o vremenu kada ‘mesec nije bio na nebu’ i kada su megalitski grad Tihuanako izgradila gorostasna Variruna bića, ‘graditelji golemih gradova’.
    Kada su tu došle drevne Inke, taj je grad bio uveliko u ruševinama. Tako niko od okolnih drevnih naroda nije znao poreklo i starost ovog zagonetnog grada, oko kojeg su nastale najkontroverznije hipoteze i napisane bezbrojne studije i knjige.Bio je to kiklopski grad koji se prostirao na oko 200 kvadratnih kilometara i od čijih je klesanih monolita, dana izgradjena gotovo čitava Lima! Tihuanako još uvek izaziva strahopoštovanje svojom veličinom i razmerama kiklopskih blokova kamenja.Tu su pronadjene čuvene Kpije Sunca i Meseca, sa zagonetnim prikazima likova i bogova sa četiri prsta! Tako je na kapiji Sunca (Kolasaya) nadjen i dešifrovan drevni kalendar koji se sastojao od 260 dana, što upućuje na činjenicu da je godina nekada bila kraća! Ovo medjutim znači još nešto: tad je životni vek ljudskih bića bio tri puta duži, čime su obješnjive one zagonetne dugovečnosti o kojim pričaju predanja mnogih naroda, kao i sama Biblija. Na pomenutoj Kapiji Sunca dešifrovan je binomski kalendar, što čini jedan od najtežih presedana u istoriji arheologije! Naime, narod koji je izradio takav kalendar, nije ga mogao izgraditi bez odgovarajućih optičkih instrumenata, što znači da su ta bića još u vremenu vurma, kada je naš predak išao u čoporima, razvili matematiku i astronomiju, što je fenomen do danas neobjašnjen! Sam se Tihuanako sastojao od zapravo dva grada: Akapame i Pumapunktue i neobičan je stoga što, baš u tim krajevima, zemljotresi haraju i uništavaju konvencionalne gradjevine savremenog inženjeringa.Medjutim, Tihuanako se nije pomerio sa mesta, što čini poseban fenomen za seizmatiku, i uošte za arhitekturu.Sa druge strane, lukovi bez svodova u Tihuanaku, kakve ne srećemo nigde na zemlji, ukazuju na sistem jednog neverovatno složenog sveta, čiji su neimari izgradili ovaj grad bez ijednog eksera !!!
    Džinovske kamene monolite spajale su i svojevrsne srebrne i bakarne spojnice, čiji je nalaz doveo u opasnost istraživače koji misle da se metal nije na Andima koristio pre nove ere dalje od 1500 godina.Fantastični likovi i ikonografijeu Tihuanaku samo su dokaz više jednog neverovatno starog sveta iz čijeg su centra kasnije nastali kultovi obužavanja jaguara i pume.Što se tiče same izgradnje njegovih kiklopskih blokova, danas vlada opšte mišnjenje da se u tu izgradnju verovatno morala upotrebiti neka savršenija tehnologija nego što je danas imamo, s obzirom na presedan levitacije koja se tu očigledno koristila.
    Kada je pre 250.000 godina carstvo divova bilo uništeno, oni su se migracijom razišli zemljom i tako ponovo ostvarivali svoje kiklopske radove, čije tragove srećemo u Balbeku u Libanu, Solsberi Hilu u Engleskoj i drugim mestima.kada je Zemlja ‘uhvatila’ današnji mesec, divovi su u toj poslednjoj kataklizmi zauvek isčezli, a Mesec je ostao u orbiti, gde se danas nalazi.Dokaz za tu tvrdnju je veoma jednostava: naime Mesec je došljak u Sunčevom sistemu.Prema svim zakonima fizike, da je nastao od Zemlje, ili sa nekog tela u Sunčevom sistemu, on bi kao i sva nebeska tela, morao da kruži poput pravca kazaljki na satu.Medjutim, on se kreće sasvim suprotno.To antifizičko i danas neobjašnjeno kretanje srećemo još samo kod Marsovih satelita Fobosa i Deimosa.Tako je ta druga i poslednja kataklizma uništila konačno i Atlantidu u Atlantiku, koja je bila samo produđetak jedne mnogo starije i moćnije civilizacije. Što se tiče samih divova, potvrdu njihove civilizacije nalazimo kako u naučnim krugovima, tako i u predanjim mnogih naroda.Grčka predanja ta gorostasna bića nazivaju Titanima, Indijci – Asurima, pueblosi iz Meksika – Mitmacima, Arapi – Šeid ad ben ad, Jevreji – Sinovi Božiji …Obzirom da je kamen najrasprostranjeniji na Zemlji, otud se civilizacija divova i začela u kamenu, lčije megalitske tvorevine nalazimo širom sveta.Nauka danas za njihovo postojanje i funkciju nema objašnjenja, sem činjenice da su svi njihovi sistemi skoncentrisani oko Atlantskog bazena, kao da su svojim prisustvom govorili o mestu pradomovine poslednjih divova.
    Mnogi su naučnici uverenja da je čuveni Jeti sa himalaja, Saskvoč ili Big Fut, samo degenerisani i poslednji ostaci onog gorostasnog sveta čije zadnje predstavnike nauka naziva pod imenom Dinopitecus Nivalis.Sasvim je izvesno da je tu reč o svetu koji ne pripada čoveku, jer civilizacija divova je iza sebe ostavila mnoge graditeljske i druge tradicije koje su kasnije preuzeli razni narodi.Tipičan primer je u zagonetnoj civilizaciji Maja u Meksiku, čija se struktura države kretala ‘imperijalizmom prema vlastitom središtu’, a čiji fenomen vlasti nikada i nigde nije postojao na Zemlji!
    Što se tiče tragova rada tih gorostasnih bića, još i danas naučnici i arheolozi nalaze neobjašnjiva kiklopska podzemlja savršene izrade, utvrdjenja i tunele koji se granaju čitavom planetom.Kamene ceste sagradjene od ogromnih blokova kamenja, kao da su imale ulogu da izdrže neke ogromne težine.To su naučno utvrdjeni dokazi i zna ih svaki arheolog.Prema svim legendama prastarih naroda, rasa divova je bila bele puti, plave kose i očiju, sa prosečnom visinom od 3 do 5 metara.Imali su mozak veći od našeg, pa prema tome i veću mogućnost prikupljanja znanja.Simbol im je bila ‘svastika’ čiji je znamen kasnije upotrebilo Hitler, kako bi podupro ideju o takozvanom ‘izabranom narodu’ nadljudskih sposobnosti. Poznavali su metalurgiju, zemljoradnju kao i mnoge egzaktne nauke. Ta se rasa raširila čitavom istočnom i zapadnom hemisferom, i taj je talas poznat nauci kao talas Azil-tardenien, koji je usledio pre 12.000 godina.Civilizavija ovih bića prethodila je čoveku.Naš davnašnji predak preuzeo je mnoga znanja i veštine ove civilizacije.U suprotnom kako se mogu objasniti tolika frapantna znanja koja su isksavala iz tame istorije?
    Rasa gigantopiteka danas je poznata nauci, bez obzira što nauka nije mogla da istu uklopi u šemu ‘redovne’ evolucije o čoveku.U mnogim drevnim kulturama Starog i Novog sveta srećemo prastare likove nekih gorostasnih bića koje naša evolucija uopšte ne poznaje.Paleontologija je pronašla i tragove degeneracije i kanibalizma u tim vrstama, što bi značilo da je ta rasa nakon kataklizme, pala u bedu i varvastvo i da više nije imala izlaza.Otud mnogi njihovi kiklopski spomenici (Komogena, Karahota, Nan-Madol) najpre simbolišu veru u konačnost svetova.U tom vremenu, naš predak je tek ulazio u svet paleolita i kretao se u čoporu, a otkuda bi inače čitavim svetom nastali zagonetni narodi kao što su bili: Rmohali, Ujgrijen, Menahuni, Lemuri, Titani ili Dakini, ako ne iz jednog predjašnjeg nasledja. Divovi su živeli u vremenu kada je predjašnji mesec stravično zakrilio polovinu neba, a gigantski oblici flore i faune opseli njihov svet. Nakon kataklizme, svet divova nije imao izlaza, jer je Zemljina atmosfera bila bukvalno zamračena od triliona tona čestica i fine prašine, kada su nastajali takozvani mikrocrveni izlasci sunca, a zvezde imale ljubičastu boju. Nastala je sveopšta glad na zemlji, njihovi centri kulture su razoreni, a ekološka slika sveta bila je potpuno poremećena. Kontinenti i obrisi mora imali su tada sasvim drugu konfiguraciju, a stenje i kamene blokove kao da je razbacala neka sila apokaliptičnih razmera. Sa druge strane Homo sapiens je ulazio u misaonu vasionu, i tragove tog nasledja najpre vidimo u čuvenom obrascu kromanjonske rase, za koju naučnici govore da je bila najlepša rasa koju je svet ikada video! Bila je to rasa pravih gospodara Zemlje, koja se nenadano pojavila u srednjoj Evropi, direktno sa Atlantika.Bili su visoki i plavi i iza sebe su ostavili tragove umetnosti iz ledenog doba, a čije smo veličanstvene primere našli u pečinama Altamire, Lasko, Val Kamonike i drugih. Ova rasa došla je odnekud sa Atlantika, što je kao fenomen poznat u naučnim krugovima. No, zagonetka je ležala u tome što tada, pre 50.000 godina, nije bilo plovnih objekata niti bilo kakvih putovanja Atlantikom! Stoga, odakle se ova rasa visokih ljudi pojavila u Evropi! Na koji način? Nauka na te odgovore nema obrazloženje sem činjenice da je ista rasa imala veću zapreminu mozga od našeg i da je nenadano nestala početkom neandertala, koji su preizeli primat u carstvu hominida.
    Sve su ove misterije danas još neobjašnjive, jer mi iako imamo svakakve nalaze, nikakvim racionalnim jezikom ne možemo da ih objasnimo. Ko je bio taj svet i kuda su isčezli? Sa druge strane, kroz mnoge spomenike, megalitske kulture, možemo videti tragove njihovog daljeg lutanja Zemljom, tragove krvavih borbi za opstanak i okrutnih tradicija. Medjutim, ipak i pored njihovog beznadja i lutanja, još uvek nismo razjasnili njiohove simbole, njihove šifrovane poruke, njihove konstrukcije i njihovu usamljenost na Zemlji.
    Nazad na vrh Ići dole
    Pogledaj profil korisnika
    rale067
    Čekajući unaprijeđenje
    Čekajući unaprijeđenje


    Broj poruka : 893
    Points : 4675
    Reputation : 9
    Datum upisa : 19.03.2012

    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   22/7/2012, 09:12

    Legenda o Vršačkoj kuli

    „Tvrđava se nalazi na jednom bregu koji „dopire do neba“, izgrađena je u obliku badema i to je lepa građevina od kamena, koja je pak na nekim mestima tako oštećena, da u zimskim danima pastiri u nju kroz razvaline uteruju ovce. U njoj ne obitavaju ljudi. Od tvrđave može se videti u daljinu 7 dana konaka.“
    Ovako je turski putopisac i vojni nadzornik Evlija Čelebija pisao 1664. godine o vršačkoj kuli, sa čijeg su se vrha mogla videti mesta koja su od nje udaljena čak sedam dana putovanja.
    Iz jednog drugog rukopisa saznajemo da „jedan vrh Karpatskih izdanaka krasi prastara kula, građevina poslednjega srpskoga poslekosovskoga vladara Đurđa Brankovića Smederevca i dobre mu gospođe Jerine.“ Zabeleženo je i da se kula nalazi na bregu visokom 409 metara i da je grad bio u posedu srpskih vladara, počev od kralja Dragutina do despota Đurđa Smederevca.
    Dopire do neba
    Nije poznata godina izgradnje utvrđenja na vršačkom bregu, ali je po istraživanjima gotovo izvesno da je podignuta posle Smederevskog utvrđenja, posle 1430. godine. Kada su 1439. g. Turci zauzeli Smederevo, despot se povukao u Banat, koji se tada nalazio u južnoj Ugarskoj. Despotova obaveza prema Ugarskoj bila je da učestvuje u borbi protiv Turaka, a kako je u Banatu imao velike posede i da bi prvenstveno njih zaštitio, podigao je na bregu utvrđenje. Skoro dva veka kula je imala strateški značaj. Vojne posade je, več znatno oštećenu, napuštaju u prvoj polovini 17. veka. Vršac gubi stratešku ulogu, jer turskim osvajanjem jednog dela Erdelja prestaje da bude pogranično mesto.
    Kula Đurđa Smederevca nije bila prvo utvrđenje na ovom bregu. Zbog dominantnog položaja u prostranoj ravnici, breg koji „dopire do neba“ još u davna vremena koristile su mnoge vojske i ratnici za osmatranje i odbranu. Tako su i Rimljani u drugom veku n.e. imali tu svoju kulu osmatračnicu, sa koje se svako približavanje neprijatelja moglo na vreme uočiti.
    Kroz Vršac su u prošlosti, pored vojničkih, prolazili i važni trgovački putevi. Jedan od njih bio je i čuveni ćilibarski put koji je spajao Baltik i Transilvaniju sa Sredozemljem i Malom Azijom. Tokom vekova mnogi narodi su prohujali ovom ravnicom, ali najviše tragova o sebi ostavili su Sarmati. U osmom veku doseljavaju se Sloveni, tako da je ime grada, koje je prvobitno bilo Podvršan, slovenskog porekla. Kolonizacija Mađara počinje u narednom veku, a velike seobe Srba posle Kosovske bitke. Smenjivali su se ovde mnogi narodi i kulture: Dačani, Rimljani, Sarmati, Avari… Arheološka nalazišta svedoče o postojanju najranijih civilizacija. Kako je svima bilo važno da zaštite svoja naselja, kojih je bilo još u praistoriji, sasvim je sigurno da je na bregu koji nosi ime Kula uvek bila neka osmatračnica ili utvrđenje za odbranu od neprijatelja.

    Svetlost na mestu stradanja
    Kula Đurđa Smederevca podignuta je na temeljima rimske kule osmatračnice. Debljina masivnih zidova je od 2 do skoro 4 metra i za njenu izgradnju koriščen je kamen sa Vršačkih planina. Sa visine od oko 20m pogled doseže, po lepom vremenu, čak do Avale i Temišvara. Utvrđenje je štitilo južnu Ugarsku od prodora Turaka. Tek 1552. konačno je zauzeto. Osvojio ga je Ahmed paša u pohodu na Temišvar. Vršac je postao deo Temišvarskog vilajeta, a turska vlast će u ovim krajevima trajati više od jednog i po veka. Kada su banatski Srbi i Rumuni 1594. podigli ustanak, zapovednik tvrđave, turski aga, izazvao je na dvoboj vođu ustanika Janka Halaburu. Podno kule Janko je posekao agu, pa će se ovaj događaj i kula naći kao sadržaj na grbu grada Vršca s početka devetnaestog veka. Buna je brzo ugušena. Po naređenju temišvarskog paše, Turci su pogubili vladiku Teodora Nestorovića, jednog od organizatora ustanka. U svojoj surovoj osveti živog su ga drali. Povremeno bi ga polivali hladnom vodom da bi što duže ostao pri svesti, a samim tim i njegove muke bile što veće. Iznad mesta stradanja pojavila se svetlost. Kako bi onemogućili hodočašća na grob stradalnika, vladiku su Turci tajno pokopali na nepoznatom mestu. Četiri veka kasnije, 1994. godine, kanonizovan je u Svetog Teodora Vršačkog.
    Posle više od jednog i po veka, Turci su proterani sa ovih prostora. Po odlukama Karlovačkog mira, utvrđenja su se rušila ili onesposobljavala. Od nekadašnjeg utvrđenja koje je podigao Đurađ Branković Smederevac, sin Vuka Brankovića i unuk kneza Lazara, ostala je samo ruinirana kula.
    Dolaskom austrijske vojske u Banat 1717.godine stvorena je vojna granica i sprovedena velika kolonizacija Nemaca. Vršac, nekada tipično seosko naselje, dobija prve odlike varoši. Znalci koji su proučavali ove krajeve, kažu da se obično nastanak i razvoj Vršca vezuje za vršačku kulu. „Međutim, kada je kula bila u funkciji, Vršca nije bilo. Kada je Vršac nastao kao varoško naselje, kula je bila samo ruina.“ U doba kule postojala su u podnožju mala, tipično seoska naselja, a u vreme kada kula više nije bila u funkciji, grad doživljava svoj najveći prosperitet.
    Zahvaljujući velikoj proizvodnji vina sa jednog od najvećih kontinuiranih vinogorja u Evropi, mala varoš se bogati, razvija se zanatstvo i trgovina, da bi veoma brzo Vršac postao jedan od zanatskih centara južne Ugarske. Najviše je bilo bačvara, kazandžija, kalajdžija, kolara… Kako je potreba za vinskim sudovima rasla, tako sve više u varoš pristižu bačvarske kalfe iz Nemačke, Austrije, Češke. Godine 1789. napravljeno je oko 12.000 novih buradi za vino.
    Zatočena princeza
    U 18. i 19. veku podižu se i najlepše građevine: Vladičanski dvor, Saborna crkva, impozantna katolička crkva, zgrada opštine. To je i vreme nastanka i razvitka jedne nove klase, građanske klase. Grade se prostrane kuće, sa bogato ukrašenim fasadama, čime se iskazuje njihova moć i prestiž.
    Kula, već odavno napuštena i uglavnom zanemarena, samo je nemi posmatrač i svedok događanja u njenom podnožju. Pošto u njoj ne obitavaju ljudi, stvarnost je ustupila mesto legendi. Umesto vojnih posada, među starim zidinama je već vekovima zatočena jedna princeza. Nekada davno neko ju je začarao i pretvorio u zmiju. Prepoznaje se po maloj kruni na glavi i pojavljuje se svakih sto godina, tačno u ponoć. Još niko nije uspeo da je oslobodi zlih čini.
    Zaštitnica grada, sv.Cecilija, čuva vrščane od zla, pa kulu napušta samo kada gradu preti neka opasnost, da bi visoko u nebesima razapela nevidljive niti i zaustavila nadolazeću nevolju. Legenda se nije zadržala samo na kuli. Otišla je i dalje, pa kaže da je despot Đurađ prokopao podzemni put od kule do Smedereva, da bi volovskom zapregom odvozio svoje blago.
    Vršačko utvrđenje se danas rekonstruiše. Vrh brega koji „dopire do neba“, polako gubi svoj prepoznatljiv izgled. Stara kamena kula dobila je krov, nazire se utvrđeni grad. Umesto nekadašnjih vojnih posada, oživeće je posetioci. Moći će sa njenog vrha da vide „u daljinu 7 konaka“, ili da čuju topot volovske zaprege koja, podzemnim putem, vekovima prevozi Đurđevo blago.
    Nazad na vrh Ići dole
    Pogledaj profil korisnika
    rale067
    Čekajući unaprijeđenje
    Čekajući unaprijeđenje


    Broj poruka : 893
    Points : 4675
    Reputation : 9
    Datum upisa : 19.03.2012

    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   22/7/2012, 09:14

    Snaga Velikog Duha u – kosi

    Kada razmišljamo o Indijancima uvek se nameće ista slika: duga kosa, perjanice, ratničke boje i tomahavk. Ali, ovaj ponosni narod je mnogo više od toga, magično privlačan i duboko duhovan.
    Američka vojska je Indijance regrutovala kao ”tragače” od vremena kolonijalnih ratova, a potom su korišćeni za pronalaženje naseobina i zimovnika sopstvenog naroda zbog čega su smatrani izdajnicima, jer rezultat je bio hiljade ubijenih i masakriranih žena, dece i staraca. Za vreme građanskog rata su učestvovali na obe strane, a tokom II svetskog rata jezik Navaho Indijanaca korišćen je za šifrovanje poruka između komandi američke armije jer neprijatelj nije mogao da ih protumači, te su se Indijanci u tom ratu našli u ulozi telegrafista.
    Opšte je poznato da indijanski ratnici svojim neprijateljima ”skidaju skalp”, ali razlog je malo poznat. Oni, naime, smatraju da je kosa izvor snage i moći, i da je njen gubitak znak da je Veliki Duh (Manitu) napustio dotičnog pojedinca. Kada su se pripremali za bitke, Indijanci su delove kose oko lica, ili svu kosu, uplitali u pletenice koje su umotavali kožnim trakama i u njih uplitali pero sokola da neprijatelj ne bi mogao da ih uhvati za kosu i tako im oduzme moć. Osvojeni skalpovi su označavali pobedu, kako nad telom, tako i nad duhom protivnika koga bi skalpiranjem obeščastili.
    Američkoj vojsci, kada ih je regrutovala, nije smetala duga kosa indijanskih pitomaca, ali se to, nakratko, promenilo tokom rata u Vijetnamu, zbog pokušaja vojske da ”uniformiše” izgled američkih vojnika. Od toga se odustalo bez zvaničnog objašnjenja, a razlog se držao u tajnosti. Tek nedavno se u javnosti pojavila informacija koja baca novo svetlo na ove događaje.
    Nakon smrti svog supruga, koji je bio vojni psihijatar u ustanovama za brigu o vijetnamskim veteranima i radio sa bivšim vojnicima koji su lečeni od PTS-a (posttraumatskog sindroma), sada već devedesetogodišnja žena, iznela je u javnost studije na kojima je radila američka vojno-medicinska služba, pa tako i njen suprug. Kada je pregledala muževljev materijal i beleške, ova hrabra žena je procenila da te informacije treba da budu dostupne javnosti. ”Sećam se večeri kada je moj suprug došao kući noseći debelu fasciklu sa oznakom ”poverljivo”. Unutra su su bile stotine strana poverljivih studija sa vladinim pečatima. Bio je šokiran sadržajem, a ono što je pročitao zauvek mu je promenilo život. Od tog dana, moj konzervativni, razumni suprug, pustio je kosu i bradu i više ih nikada nije sekao. Od vojnog vrha je tražio, i dobio, odobrenje za sebe i svoje saradnike da im se dozvoli da zadrže dugu kosu i bradu.”
    O čemu je zapravo reč?
    Naime, tokom rata u Vijetnamu, specijalne jedinice su poslale posebno obučene ljude da pretraže indijanske rezervate i sakupe mlade ljude koji pokazuju sposobnosti da se lako i brzo kreću po nepoznatom i neprijateljskom terenu. Pre nego što su im se obratili, pažljivo su ih popisali i zaveli u registar kao ”eksperte u traganju i preživljavanju”. Jednom kada su popisani, počela je njihova regrutacija, a onda se dogodilo nešto neverovatno. Nakon što su, po pravilima vojne službe, ošišani, svi do jednog su izgubili sposobnosti zbog kojih su, na prvom mestu, regrutovani. Skupi i mukotrpni treninzi i obuka pokazali su se uzaludni.
    Kada su pitani da objasne zašto ne mogu da ispune zahteve, stariji regruti su odgovorili da nakon šišanja više ne mogu da ”osete” neprijatelja, da više ne mogu da pristupe svom ”šestom čulu” i da im je intuicija nepouzdana, a oni ne mogu da čitaju znake, niti da vladaju duhovnim čulima.
    Tako je institut za testiranje regrutovao nove Indijance tragače, dozvolio im da zadrže dugu kosu i upario ih po dvojicu sa istim rezultatima testova, a zatim bi jednom bilo dozvoljeno da zadrži kosu, dok je drugi ošišan. Tada bi testovi bili ponovljeni. Pokazalo se da su oni koji su zadržali dugu kosu uspešno ponovili test, a da su, baš svaki put, oni sa ošišanom kosom potpuno zakazali.
    Evo kako je tipičan test izgledao: dugokosi regruti spavaju u šumi dok im se prikrada naoružani neprijatelj. Ubrzo ih budi jak osećaj da se primiče opasnost, oni ustaju i nestaju u šumi mnogo pre nego što naprijatelj stigne na njihovu lokaciju. Nakon toga jedan od dvojice regruta dobija vojničko šišanje i identičan test se ponavlja. Rezultat je pokazao da je dugokosi regrut na isti način ustao i izbegao neprijatelja, dok drugi uopšte nije osetio opasnost i bio je savladan.
    U dokumentima instituta za istraživanje i testiranje tragača stoji preporuka da se svim indijanskim tragačima OBAVEZNO ostavi duga kosa.
    Ono što studija američke vojno-medicinske istraživačke službe zaključuje je sledeće: ”Kosa je produžetak nervnog sistema i ispravno je smatrati da su to ekstrasenzorni nervi, vrsta visoko razvijenih ’antena’ koje prenose ogromnu količinu informacija moždanom sistemu, limfnom sistemu i neokorteksu. Ne samo kosa, već i brada ili brkovi takođe emituju energiju iz mozga u spoljašnje okruženje. Odsecanje kose je faktor koji doprinosi poremećaju ravnoteže u lokalnom eko-sistemu. Takođe, šišanje je faktor koji izaziva tenzije u međuljudskim odnosima svih vrsta, kao što dovodi i do seksualne frustracije.”
    Kada tražimo razloge za poremećaje sveta u kome živimo i kada se zapitamo gde to grešimo, možda nam odgovor svakog jutra daje naš odraz u ogledalu. Indijanci to oduvek znaju, kao i sve stare kulture i civilizacije… pa i ova naša.
    Nazad na vrh Ići dole
    Pogledaj profil korisnika
    rale067
    Čekajući unaprijeđenje
    Čekajući unaprijeđenje


    Broj poruka : 893
    Points : 4675
    Reputation : 9
    Datum upisa : 19.03.2012

    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   22/7/2012, 09:16

    Čudovišta iz mora

    Mnogi smatraju da jezera, mora i okeani skrivaju najveće misterije sveta. Oni prekrivaju dve trećine Zemlje i dosežu dubine od preko deset kilometara. Kakve se tajne skrivaju u plavom beskraju, teško je znati.
    Gledajući iz vasione naša planeta izgleda veličanstveno. Obavijena atmosferom i ukrašena plavičastim vodenim prostranstvima nije bez razloga dobila naziv “plava planeta”. Više od dve trećine njene površine prekrivaju reke, jezera, mora i okeani. U tom tihom i skoro idiličnom svetu, koji naučnici još nisu do kraja upoznali i istražili, kriju se mnoge nepoznate životinjske vrste, pa čak i praistorijske nemani o kojima su se u prošlosti ispredale neverovatne priče.
    Omiljenu legendu o moćnom Krakenu, čudovištu severnih mora, prvi je lansirao biskup Erik Pontopidan iz Bergena, kojem su ribari, često pričali o dramatičnim susretima sa “najopakijom i najvećom morskom nemani na svetu”.



    Prema jednoj verziji, Kraken je bio crna morska zmija, male glave, sjajnih živahnih očiju i debelog vrata, preko kojeg je padala duga, razbarušena griva, a prema drugoj, radilo se o mnogokrakom džinovskom čudovištu, koje je presretalo i napadalo čak i najveće nordijske ribarske brodove.

    Kraken je bio više nego fascinantnih dimenzija. Njegova dužina iznosila je više od šezdeset metara, a širina trupa preko šest metara. Isključivo se hranio kitovima, razbijao je i uništavao ribarske brodiće i borio se sa jedrenjacima!
    “Bio je širok kao brod!…”
    Upravo je takav opis morskog cudovišta dao kapetan Lorens van Veria, koji se sa ovom nemani susreo 1746. godine, dok je plovio pored norveških obala. Slično stvorenje, cudovišnih dimenzija, opisao je i misionar Hans Edžed.
    Morska zmija je prema tvrdnjama očevidaca, svoje žrtve najčešće napadala u noćima punog meseca, a nije prezala ni od otvorenog napada na jedrenjake, lomeći ih i odvlačeći u mračne morske dubine zajedno sa njihovim zlosrećnim posadama. Međutim, ono što savremene prirodnjake zbunjuje nije snaga i čudovišna veličina morskih ala, već tvrdnja da su njihova tela bila pršljenasta. To, kada su u pitanju živa bića jednostavno anatomski nije moguce!
    Da li i danas u mračnim i tajanstvenim morskim dubinama žive opake morske zmije, koje su ledile krv i najiskusnijim moreplovcima srednjeg veka? Šta je istina, i postoje li i danas morska cudovišta…?
    Nazad na vrh Ići dole
    Pogledaj profil korisnika
    rale067
    Čekajući unaprijeđenje
    Čekajući unaprijeđenje


    Broj poruka : 893
    Points : 4675
    Reputation : 9
    Datum upisa : 19.03.2012

    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   22/7/2012, 21:51

    Legendarna Atlantida

    Zemlja izuzetne organizacije i napredne tehnologije, nestala u jednom strašnom danu. Mitsko ostrvo koje je nestalo pre oko 12.000 godina, i dan danas zaokuplja pažnju naučnika, umetnika i pustolova.
    Prvi pisani trag o Atlantidi sačuvan je u dva čuvena Platonova dijaloga. Platon Atlantidu opisuje kao državu koja je stvarno postojala u vremenu i prostoru, i koja je bila organizovana na gotovo idealan način.
    Najintrigantniji deo spisa velikog grčkog filozofa govori o strašnom kraju drevnog ostrva.
    – Ali, potom stigoše strašni potresi i poplave, čitav valjani naraštaj naroda bi progutan, a ostrvo Atlantidu na sličan način proguta more i ono iščeznu tokom jednog jedinog strašnog dana i jedne jedine užasne noći. Zbog toga je i sada more tamo neprolazno za brodove. Sprečavaju to visoke naslage mulja, ostaci potonulog ostrva – kaže Platon. U daljem nastavku ove priče govori se o Atlantidi kao zemlji neverovatno raskošne vegetacije, krupnim i lepim stanovnicima, gradovima punim sjaja, a naročito o glavnom gradu koji je odlikovala monumentalna kraljevska tvrđava. Zemlja je dobila ime po Atlasu, osnivaču dinastije i prvom vladaru koji je postavio temelje ovog “rajskog ostrva”. Sve se to rađalo na ostrvu koje se kupalo u svetlosti Heliosa. Dok ih je zemlja tako darivala, žitelji izgradiše hramove i kraljevske palate i urediše svu ostalu zemlju.
    Stanovnici su koristili tople i hladne izvore koji su obilovali vodom čudesnih svojstava. Voda je bila sprovođena u bazene, neke pod vedrim nebom, a i u neke pokrivene, sa toplom vodom za zimsku upotrebu.
    Savremena nauka satra da je u pitanju bila prirodna katastrofa, odnosno da je presudila kometa koja je prouzrokovala potop i nestanak Atlantide. Sve ovo budi velika interesovanja celog sveta, ali dokaza, tragova i odgovora i dalje nema. Neobjašnjivo kretanje prirodnog fenomena odnosno Golfske struje, za mnoge istraživače je dokaz da je nekada, između Amerike i Evrope, postojala prepreka u vidu velikog ostrva. Savremena istraživanja okeana pokazala su da postoji veliki podvodni plato, viši od dna za oko tri kilometra.
    Odmah posle napuštanja američke istočne obale, današnja Golfska struja nabuja na zavidnu širinu od šest do osam stotina kilometara. Dakle, da bi zadržala struju, prepreka je morala imati dužinu od osam stotina do hiljadu kilometara, mereno popreko u odnosu na smer strujanja. Golfska struja teče prema istoku, zato se prepreka, verovatno pružala u smeru sever-jug. Bila je to džinovska grba, koja se sa morskog dna dizala sve do površine mora i štrčala iznad nje. Koliko je bila široka ne može se sasvim tačno odrediti. Danas se na svakom globusu ili karti sveta može videti čuveni Atlantski greben koji je na nekim kartama poznat i kao Delfinov greben. Ovaj greben nadvisuje morsko dno u proseku za dve hiljade i sedamsto pedeset metara. Na određenom mestu – otprilike na trideset stepeni zapadne dužine i četrdeset stepeni severne širine, on se proširuje u neobičnu, zagonetnu formaciju koja izgleda poput džinovske pomorske visoravni. To je svojevrsni, veliki potonuli kopneni masiv. Kada govore o veličini ostrva istraživači Atlantide podsećaju na Platonovu rečenicu da je ona bila veća od Azije i Libije zajedno. Kao što je Indijski okean nazvan po Indiji, a Severni ledeni okean po večitom ledu, Atlantski je dobio ime po drevnom kontinentnu Atlantidi.
    Istraživači su se složili u oceni da je Atlantida zaista potonula u jednom danu i da je ova katastrofa nastala kao posledica udara delova komete ili velikog asteroida u zemlju. Ovakav udarac doneo je katastrofe nezabaležene u istoriji civilizacije. Mnogi narodi od Sumera i Egipćana, preko Grka i Rimljana, do Maja i Acteka pišu o ovoj kataklizmi koja se usko povezuje sa Biblijskim potopom.
    Pretpostavka je da je jedan od asteroida, prečnika oko deset kilometara, udario u Zemlju pre oko 12.000 godina. Džinosvki komad težak oko bilion tona, pao je u more. Voda je šiknula uvis, a plimni talas neopisive veličine, kao planina, krenuo je iz vira oko udarnih jama na sve strane. Talas visok otprilike deset kilometara preplavio bi čak i Mont Everest. Ovaj talas, po hipotezama istraživača, prouzrokovao je na svim obalama užasna razaranja i praktično u trenutku zbrisao sve tragove tamošnjih kultura.
    Nazad na vrh Ići dole
    Pogledaj profil korisnika
    rale067
    Čekajući unaprijeđenje
    Čekajući unaprijeđenje


    Broj poruka : 893
    Points : 4675
    Reputation : 9
    Datum upisa : 19.03.2012

    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   22/7/2012, 21:54

    Mit jednoroga

    Jednorog je mitska zivotinja koja je inspirisala dobar broj filmova, knjiga i bajki. Njega obozavaju i plase ga se u isto vreme. Njegova boja varira vec prema legendama. Vecinom je predstavljen kao beo, sto je simbol cistote. Njegov rog ima mnogobrojna znacenja: cesto se poredi sa rogom Narvala(vrsta mitskog kita) zbog njegove sposobnosti da leci. Ovaj rog takodje predstavlja svetost, hrabrost i nevinost. cbog ovoga su mnogobrojni vitezovi i vlastelini Srednjeg veka stavljali simbol jednoroga na svojim grbovima. Njegova kopita su izuzetno snazna sto mu omogucava dugacke puteve, cak i mogucnost da predje cak i neprevazilazecu prepreku.

    Simbolizam jednoroga

    Jednorog je simbol moci, cistote i nevinosti. O njemu je pisano u Kini, gde je bio predstavljen kao zmaj, zivotinja koju su obozavali i vezivali za azijsko kraljevstvo. Njegova prisutnost je znak prorocanstva. Prica se da je njegova neverovatna percepcija necijih mana toliko jaka, da je on u stanju da jednim udarcem svog kopita usmrti osobu koja je ucinila zlo drugome. Na dalekom istoku posvecen mu je praznik tokom sredine jeseni jer je za stanovnistvo jednorog simbol kise i plodnosti, za razliku od Sunca koji je simbol suse. Na zapadu, na pocetku hriscanske ere, rog jednoroga je simbolizovao Boziji mac, bozanska penetracija u osobu. U hriscanskoj ikonografiji prestavljen je kao Devica. U stvari, rog se poredio sa muskim seksualnim organom i simbolizovao je duhovnu plodnost i u isto vreme i fizicku nevinost. To nas podseca na oplodnju Device od strane Svetog Duha. Alhemicari su u jednorogu videli hermafroditizam. Plementi Vitezovi koji su isli u krstaske ratove u jednorogu su videli nevinost i odanost, sto im je omogucavalo da u boj krecu mirne duse. Mogu se naci delovi rukopisa o jednorogu u muslimanskim manuskriptima, kod kojih je on predstavljao povezanost sa Lotosom, simbolom cistote. U skandinavskoj tradiciji, kaze se da je bog svih bogova, Odin jahao konja koji je imao rog na glavi, sto je predstavljalo velicinu i integritet Bogova.

    Šumski jednorog
    Ovaj jednorog ima belu dlaku i jedan ceoni rog, a kopite su mu tvrde kao dijamant. Oci duboko plave do svetle, a griva duga i bela. Šumski jednorog se brine o prirodi koja ga okruzuje na sumovitom prostoru oko 400 kvadratnih kilometara. Zivi ceo svoj zivot samo sa jednim partnerom kome ostaje veran do smrti. Šumski jednorog postaje nevidljiv i ne moze se videti, ali se cesto nalazi iza nas, skriven u lugu cekajuci da nas kazni zato sto ne postujemo prirodu i zivotinje koje u njoj zive.

    Ali jednorog
    Ova vrsta jednoroga podseca na sumskog, ali je njegov rog cvornovat, izuvijan i svetlo braon boje. On se skriva u starim sumama u kojima drvece ima u proseku petstotina godina.

    Piro jednorog
    Tamnocrvene je dlake, svetlucavih crvenih ociju, a njegova griva lici na vatrene plamenove. Piro jednorog je jedan od tri zloce u svetu jednoroga. Sposoban je da ispljuje dug, tanak oganj i sprzi sve sto je u njegovoj blizini. Zivi u podzemnim hodnicima i pecinama koji se nalaze na 100 metara dubine.

    Crni jednorog
    Najgrozniji i najopasniji od svih jednoroga. Potpuno je crn. Njegova kopita su usijana. Ima dva reda zuba ostrih kao brijac. On je mesozder. civi nocu i ne podnosi svetlo dana. Jednim udarcem roga moze ubiti jer ima sposobnost da svojim dodirom otruje osobu. Zivi u okamenjenim sumama.

    Jednorog-cilas
    On zivi u najsuvljim pustinjama. Njegova dlaka je bledo braon boje. Griva i oci su tamno braon. Putuje u krdima. U stanju je da nestane na izvesno vreme kako bi se sklonio od grabljivaca i da se odmori. Poseduje talenat za telepatiju, sto mu omogucava da stvori mentalnu barijeru kako bi upozorio druga krda o svom prisustvu.

    Jednorog iz bajke
    O njemu se prakticno nista ne zna jer on poseduje sposobnost da se stopi sa prirodom zahvaljujuci svojoj zelenoj kozi. On brani svoju teriotoriju kao i sumski jednorog, ali je vise cuvar naroda iz bajki. Njegov rog je mocna amajlija. Ovo je jedan od najmanjih jednoroga koji svakih 100 godina gubi rog da bi ponovo izrastao.

    Krio jednorog
    Poslednji iz vrste zlih jednoroga. zivi u arktickim predelima. Bele je boje. Njegova griva lici na gomilu ledenih kockica a rog lici na veliki kristalni stalaktit. Jede sve sto moze da nadje ili ubija. Napada svakog ko se nadje u njegovoj blizini. Moze da bljune gomilu ledenih kockica kako bi unakazio necije lice. Provodi samo jedan dan sa partnerom i cesto celog zivota ostaje usamljenik.

    Kroma jednorog
    Ovaj jednorog je prekriven raznobojnim tackama. civi u ravnicama gde vlada toplija klima. Ima samo jednog partnera tokom zivota i zauvek ostaje u porodici. Nema odredjenu teritoriju na kojoj se krece, ali je uvek u okviru grupa krola jednoroga. Sposoban je da stvori iluzije i iz svog roga izbaci paralizujuci zrak kako bi nekog zaslepeo. Nikog ne napada, cuva prirodu i svoje male.

    Morski jednorog
    On ima glavu, prsa i unutrasnje noge kao jednorog, ali rep delfina. Telo mu je prekriveno krljustima. Zivi u morima visokog saliniteta na dubini od 50 metara. Prica se da je on uzeo izgled danasnjeg nilskog konja.

    Unisus
    Unisus je krilati jednorog. Isti je kao sumski jednorog osim sto ima krila na slabinama. Oni je spoj sumskog jednoroga i Pegaza, krilatog konja. Nije sisar jer nosi, uglavnom, jaja jednom u toku deset godina (mada se mnogi ne ispile). Ovaj jednorog je travojed.

    Zebra jednorog
    Zebra jednorog zivi u ekvatorijalnim savanama. Lici na zebru ali ima mnogo nezniju muskulaturu. Njegov rog je identican njegovoj dlaci: na grudima je pola crna pola bela. Zivi u krdima koje predvodi jedan pastuv. Ovaj jednorog je nomad.
    Nazad na vrh Ići dole
    Pogledaj profil korisnika
    rale067
    Čekajući unaprijeđenje
    Čekajući unaprijeđenje


    Broj poruka : 893
    Points : 4675
    Reputation : 9
    Datum upisa : 19.03.2012

    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   22/7/2012, 21:55

    Kraken

    Kraken je morsko čudovište iz legendi. Tvrdi se da se pojavljivalo na severu, kod Irske i drugih zemalja na severu. To je ponekad bila kolosalna lignja, a ponekad je to bila ogromna hobotnica. Kraken je bio dug (sa kracima) od 23 metra do 63 metara. Nalazio se u dubokim vodama noću, a danju je ponekad odlazio na površinu. Moreplovci su ga se plašili jer je Kraken, prema legendi, potapao brodove.

    Kraken se pojavljivao u skoro svim ostalim primorskim kulturama. Na Karibima se nazivao se Lusca. Lusca je ponekad bila opisana kao zmaj sa mnogo glava. Rimljanii su ga nazivali Polip. Čak je i Rimski istoričar Plinije, koji je najubedljivije opisao propast Pompeje, napisao je otprilike ovo: „Nijedna životinja u vodi ne smrdi tako strašno i ne ubija čoveka na okrutniji način od polipa. Ako napadne brodolomnike ili ronioce, priljubi se čvrsto uz njih svojim brojnim sisaljkama i vuče ih u dubinu.“
    Najveća poznata lignja je bila duga 18 metara, a neki kažu da je bila duga 22 metara, imala je prečnik sisaljki 20 centimetara. Na koži ulovljenih kitova pronađeni su ožiljci sisaljki koje su imale pola metra u prečniku što govori o lignjama dugim i do 48 metara.
    Nazad na vrh Ići dole
    Pogledaj profil korisnika
    rale067
    Čekajući unaprijeđenje
    Čekajući unaprijeđenje


    Broj poruka : 893
    Points : 4675
    Reputation : 9
    Datum upisa : 19.03.2012

    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   25/7/2012, 07:40

    Ukleti otok – ALCATRAZ

    Zbog manjeg prekršaja jedan čovjek biva sam u ćeliji 14D. Nakon nekoliko trenutaka počeo je vrištati. Tvrdio je kako je s njim u ćeliji čudovište sa svvjetlećim očima. Priče o duhovima nisu bilo rijetkost, ali su čuvari to smatrali besmislicama i pričama za laku noć. Nitko od stražara se nije obazirao na vrištanje zatvorenika. Vrištanje se nastavilo dugo u noć, sve dok nije naglo prestalo.
    Ujutro je jadnik pronađen mrtav, ukočenog i prestravljenog izraza lica, sa vidljivim otiscima šaka oko vrata. Autopsijom je utvrđeno kako modrice koje su nastale usred gušenja nisu bile djelu ruku tog čovjeka, odnosno da se ne radi o samo-zadavljenju. Nešto je udavilo tog čovjeka, nešto što je s njim ostalo zaključano u ćeliji, nešto za što tvrde da i danas vreba iz ćelije 14 D.
    Otočić Alcatraz se nalazi nedaleko od Kalifornijske obale. Početkom 1850-tih godina na njemu je uspostavljen vojni kompleks. Kasnije je taj vojni kompleks pretvoren u najstrože čuvani zatvor, u kojem su boravili najveći kriminalci. Među najpoznatijima je bio zasigurno Al Capone. 1963. Godine taj najuvaniji zatvor je zatvoren.

    Godinama su čuvari, a kasnije i posjetitelji, bili svjedoci mnogim „pojavama“ duhova, koji bi se samo pojavili, te pred očima svjedoka stajali kao čovjek od krvi i mesa, da bi nakon nekoliko trenutaka ponovno nestali. Zvukovi stenjanja, vrištanja, agonije i boli izvirali su iz samih zidova bez ikakvog vidljivog uzroka.
    Cijeli otok je ispunjen jezivim osjećajem da nikada niste sami. Negativna vibra postoji i danas, prožima svakog tko stupi na taj otok. U hodniku u bloku C, gdje su tri kriminalca ubijena u pokušaju bijega, često se čuju neobični zvukovi, no kada bi netko otvorio vrata hodnika kako bi vidio tko proizvodi takve zvukove, oni bi prestali a hodnik bi zjapio prazan. Čim bi se vrata zatvorila, zvukovi bi se ponovno pojavili. Osim zvukova ponekad bi se mogla vidjeti osoba, bolje rečeno duh u uniformi….

    Koliko god strah u kosti utjerivao blok C ipak postoji i mnogo strašnije mjesto u tom kompleksu. Blok D. Nadograđen kao mjesto veće sigurnosti i veče brutalnosti u kažnjavanju zatvorenika. Zatvorenici iz tog odjela nisu bili u doticaju s vanjskim svijetom. Nisu smjeli raditi s ostalim zatvorenicima, niti jesti u glavnoj kantini. Jednom tjedno su imali pravo na rekreaciju, a dva puta tjedno na tuširanje.
    Od 42 ćelije, 36 su bile poput ostalih u kompleksu, no okrenute prema Golden Gate-u odakle su puhali hladni vjetrovi, a čuvari su znali upaliti dodatno hlađenje kako bi im boravak u ovim ćelijama učinili još nepodnošljivijim. 5 od preostalih 6 ćelija poznate su pod nazivom „Hole“, bile su namijenjene najtežeim prijestupnicima. Smještene su u najhladnijem dijelu cijelog kompleksa, a sadržavale su samo umivaonik,nužnik i žarulju, koju su palili/gasili čuvari.

    Madrac na kojem bi spavali noću, bio bi im uzet svakog jutra, nisu smjeli izlaziti niti do tuševa, nisu imali pravo na nikakvu zatvorsku literaturu, zatvoreni sami sa soom i do 19 dana, suočeni s vlastitom dosadom.

    Zadnja ćelija – poznata kao „Oriental“ bila je mjesto najgore moguće kazne. Bez nužnika, umivaonika i ikakvog svjetla, samo mala rupa u podu za nuždu i hladnoća. Ćelija 14 D s početka priče bila je jedna od ćelija u „Hole“.
    Danas posjetitelji i osoblje koje radi na otoku osjete „hladne točke“ unutar bloka D, koji je popraćen intenzivnim osjećajem. Kažu da su ćelije 12 i 14 D najaktivnije što se tiče paranormalnosti. Za 14 D je čak zabilježeno da je bila hladnija i za 20 stupnjeva od okolnih ćelija, a emocionalni naboj je najjači u kutovima.
    Lovac na duhove Richard Senate je jednom prilikom sa vidovnjakom proveo noć zaključan u ćeliji 12 D, gdje kažu „stanuje“ zao duh. Čim su vrata ćelija bila zatvorena Senate je osjetio hladne prste na svom vratu, dok je vidovnjak imao vizije izobličenih tijela kao i tijela bez udova.
    Priča o otoku Alcatraz je jeziva i sam po sebi, bez ikakve „pomoći“ duhova i ostalih neobjašnjivih fenomena, no ovi paranormalni događaji nisu počeli samom izgradnjom kažnjeničkog kompleksa. Mnogo prije nego je Alcatraz udomio svoje prve zatvorenika, bio je poznat među Indijancima kao mjesto kojeg su se klonili, vjerujući da se na njemu nalaze zli dusi.

    Priče o neobičnim događanjima s otoka danas su dobro poznate i općeprihvaćene iako nikad znanstveno utvrđene, što je Alcatrazu donijelo nov i prikladan naziv među ljudima – Hellcatraz. Kako su očevici brojni, a mjesto vječno aktivno-lako se uvjeriti da ovo nisu priče za laku noć, nekakva energija vlada tim područjem, bilo izazvana samim umom promatrača kao neka vrsta autosugestije ili joj je izvor u onoj drugoj strani postojanja.
    Nazad na vrh Ići dole
    Pogledaj profil korisnika
    rale067
    Čekajući unaprijeđenje
    Čekajući unaprijeđenje


    Broj poruka : 893
    Points : 4675
    Reputation : 9
    Datum upisa : 19.03.2012

    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   25/7/2012, 07:50

    Misterije o vukodlacima

    Od pradavnih vremena ima izvještaja o vukodlacima koji preko dana žive kao ljudi među ljudima, a preko noći postaju krvoločne zvijeri u vučjem liku. Samo u Francuskoj registrirano je 30 000 slučajeva. Vukodlaci se javljaju već u klasičnoj grčkoj i rimskoj literaturi. Tako Herodot piše o narodu Neura čiji su se muškarci jedanput u godini na više dana pretvarali u vukove. Po drugim kazanjima ljudi su se pretvarali u vukove jer su se rugali bogovima.

    U Francuskoj i Njemačkoj sudilo se u 15. i 16. stoljeću stotinama vukodlaka.

    Gotovo 5000 ljudi došlo je 1489. godine u gradić Bedburg kod Kolna kako bi prisustvovali smaknuću vukodlaka Petera Stubba. U jednom letku Stubb je označen kao «nadasve odvratan čarobnjak» koji je u vučjem liku ubijao i davio mnogo ljudi i to više od 25 godina.

    Stubba, snažnog drvosječu, lovci su uz pomoć čopora pasa okružili na jednoj čistini u šumi. Stubb se borio nadljudskom snagom, režeći poput divlje životinje i trčeći na sve četiri, sve dok ga nisu ulovili. U svom procesu govorio je o glasnicima vraga koji su mu dali pomast i pojas od vučjeg krzna te mu obećali da će ga štititi, dok će on « u liku životinje nanositi zlo muškarcima, ženama i djeci.»
    Za sudove svezi s vragovima uvijek su imali veliku ulogu. Isto tako je i u slučaju petnaestogodišnjega dječaka beskućnika koji je 1602. godine trebao biti osuđen. U šumi ga je susreo crni vitez- i dao mu vučje krzno i pomast. U vučjem liku dječak je nakon toga otišao u lov zajedno s ostalim vukodlacima.
    Pred sudom je utvrđeno da je dječak prilikom uhićenja trčao naokolo na sve četiri i pokazivao zube. Za tadašnje prilike veoma prosvijećen sud nije osudio petnaestogodišnjaka na smrt, nego ga je smjestio u samostan.

    Bilo bi bolje da su mnogi od osuđenih smješteni u kakav samostan ili zdravstvenu ustanovu nego u zatvor. Jer radilo se najvećim djelom o bolesnim ljudima koji su bolovali od duševne bolesti likantrofije. Ljudi su većinom bili slaboumni, neki pod utjecajem droga koje su se dobivale od biljaka svi su bili uvjereni da se mogu preobražavati. I razvijali su zamamnu strast prema krvi i mesu. Tako su od ljudi nastajala čudovišta. A napadnuti su doista vjerovali da ih je napalo četveronožno stvorenje koje je režalo. Znanstvenici su utvrdili: «Pojedinici koje tjeraju i muče nagoni za koje oni priznaju da su neljudski, žele zbaciti ljudski lik koji im sprječava zadovoljenje. Postajući životinje mogu odbaciti duboko ukorijenjene tabue i bez osjećaja krivnje ili straha zadovoljiti sve neprirodne strasti koje tinjaju u njima. Za životinje ne vrijede ljudski tabui.»

    Romula i Rema, utemeljitelje Rima, po legendi othranila je vučica. Otad neprestano kruže priče o djeci koju su u divljini odgojile životinjski roditelji. To nisu nikakve pobožne legende. Radi se čak o znanstveno provjerenim sudbinama.
    Francuski antropolog Lucien Malson prikupio je i istražio izvještaje više od 60 slučajeva koji su registrirani od 1344.
    Radi se većinom o djeci koji su odgojili vukovi. No ima majmuna i gazela koji su odgoji ljudsku djecu kao vlastitu.
    Vučja djeca koju su našli su našli trčala su na sve četiri, uzimala samo sirovu hranu i imala jako razvijeno zubalo. Zašto su se životinje pobrinule za djecu, i dalje ostaje velika zagonetka.

    Godine 1920. svećenik J.A.Singh u Midnaporeu u današnjem Bangladešu čuo je za dva manuš-baghasa, mala duha sa užarenim očima koji nisu bili ni ljudi ni životinje. Došli su iz šume u pratnji vučice i dodijavali stanovnicima sela. Singh je otkrio da se radi o ljudskoj djeci i odlučio sa stanovnicima sela raskopati vučju nastambu, napušteni mravinjak.
    Kad su domoroci počeli kopati, iz jazbine su pobjegla dva odrasla vuka, ali vučica se režanjem javila ljudima, grebući prednjim šapama zemlju. Prije nego što je svećenik to mogao spriječiti, domoroci su strijelama ubili vučicu. Kad je mravinjak raskopan, unutra je ležalo dvoje djece i dva vuka tijesno priljubljeni jedni uz druge. Djeca su režala i grizla. I urlali su kad su vidjeli mrtvu vučicu. Odveli su ih u sirotište. Mlađe dijete živjelo je godinu dana. Stariji dječak je živio osam godina. Za to vrijeme naučio je povremeno hodati uspravno, jesti rukama i govoriti 30 engleskih riječi.

    Kod djece koju su odgojile životinje, čini se da nema nikakvih problema prilagodbi. To pokazuje primjer mladunca gazele iz Sahare. Njega je otkrio istraživač Jean Claude Armen i opisao kao «vrlo živahna, tamnoga, očiju u obliku badema». Mladunac je odavao ugodan otvoren dojam. Ne tako mrzovoljno kao djeca koja su odrasla kod životinja koje su jele meso. Mladunče gazele bilo je staro oko deset godina. Zglobovi su mu bili pretjerano razvijeni. Trčao je spretno na sve četiri zajedno sa stadom, jeo travu i lišće. Ponašao se poput svih mladih gazela, skakao i skakutao uokolo te ćulio uši kad bi čuo kakav neobičan zvuk. Armen je stekao povjerenje mladunčeta gazele te je pri provjeri zuba ustanovio da je zubalo tako ravnomjerno kao što je to slučaj kod životinja koje jedu travu.

    Jeane Claude Armen slaže se s ostalim znanstvenicima da su djeca pronađena kod životinja samo vrh ledenog brijega. Po njegovu mišljenju, ima mnogo stotina po šumama i savanama. Oni koje su pronašli umrli su rano i nisu mogli dati podatke o svojim sudbinama. Ali «djeca-životinje», bez obzira na to kod kojih su životinja odrasli, neosjetljiva su na vrućinu i hladnoći ili se glasaju poput životinja s kojima se sporazumijevaju u hordi ili stadu.
    Nazad na vrh Ići dole
    Pogledaj profil korisnika
    rale067
    Čekajući unaprijeđenje
    Čekajući unaprijeđenje


    Broj poruka : 893
    Points : 4675
    Reputation : 9
    Datum upisa : 19.03.2012

    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   25/8/2012, 07:10

    Legenda o nastanku Sokobanje

    Nekada davno gospodar Soko-grada slobodno je jahao kotlinom sve dok nebo nad planinom Ozren nisu išarali crni oblaci. Pošto sevnu munja i udari grom, gospodar se uplaši, pade sa svog konja i onesvesti se. Čim mu se vratila svest, shvatio je da je gotovo potuno nepokretan. Imao je utisak kao da mu je i najmanja koščica u telu smrskana. Dan i noć je ležao na zemlji i bio siguran da će smrt ubrzo doći i po njega.

    Ipak, sreća mu se osmehnula. U svojoj neposrednoj blizini začuo je žubor vode. Nekako smogne snage da dopuže do njega i uzme gutljaj. Kako ju je okusio, misli mu se odmah razbistriše. Potom pod mlaz stavi ruku i bol nestade istog trenutka. Kad uvide kolika je moć vode, ceo se okupa u njoj i ozdrvi.

    Nedugo po povratku naredio je slugama da iznad izvora sagrade kuću i tako se brzo proču vest o lekovitosti sokobanjske vode kojom su dolazili ljudi širom sveta da leče najrazličitije boljke.
    Nazad na vrh Ići dole
    Pogledaj profil korisnika
    rale067
    Čekajući unaprijeđenje
    Čekajući unaprijeđenje


    Broj poruka : 893
    Points : 4675
    Reputation : 9
    Datum upisa : 19.03.2012

    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   25/8/2012, 07:12

    Ptica kukavica – legenda o nastanku

    Ptica kukavica kod Vlaha se vezuje za veliko prokletstvo. Davno, neki Vlah je čuo za devet sestara koje su bile toliko žalosne zbog smri svoga brata da su od Boga kukajući zatražile da im daruje krila kako bi mogle da ga pronađu i budu sa njim. Bog im je uslišio molitve i pretvorio ih u ptice koje nikada nisu prestale da kukaju. Zato se danas na grobljima sa ovih prostora neretko na spomeniku može videti urezano onoliko ptica kukavica koliko je i sestara u porodici.

    Vlasi veruju da suze ptica kukavice izgledaju kao sitna jajašca leptira, a onaj ko ih pronađe biva sposoban štošta da uradi s obzirom da poseduje predmet od neprocenjive magijske moći. Mnoge vračare smatraju kukavičje suze najbitnijim elementom svojim magičnih napitaka.

    Kada osoba pronađe suze ptica kukavica i ako poželi da proriče, onda je potrebno kada čuje ovu pticu da se oglašava da desnom nogom prokopa malo zemlje i čuva je pod jastukom zavijenu u belu ili crvenu hartiju. Na taj način, veruju Vlasi, svake noći u snovima će je posećivati budući događaju vezani za njen ili nečiji drugi život.

    Vlasi veruju da kukavica koja se pozicionira na dimnjak i odatle ispušta svoje krike u stvari najavljuje smrt. Međutim, za razliku od one koju najavljuje gavran, ova smrt se može sprečiti i kukavica samo upozorava da je potrebno zatražiti pomoć od neke vračare koja će skinuti moguće čini i oterati zlo.
    Nazad na vrh Ići dole
    Pogledaj profil korisnika
    Sponsored content




    PočaljiNaslov: Re: Mitovi i legende sveta   Danas u 05:23

    Nazad na vrh Ići dole
     
    Mitovi i legende sveta
    Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
    Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2
     Similar topics
    -
    » Najnovije novosti iz sveta tvnovela!

    Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
    DVORCAFE :: ZABAVA :: Svastara-
    Skoči na: