DVORCAFE
Dobro došli na forum DVORCAFE.
Da biste mogli pristupiti i videti sav forum morate biti registrovani kod nas.
Registracija je besplatna.
Dođite da se družimo.

DVORCAFE TIM
DVORCAFE


 
PrijemKalendarGalerijaFAQ - Često Postavljana PitanjaTražiLista članovaRegistruj sePristupi
RADIO NOVI GRAD
BRZI ČET DVORCAFE
Zadnje teme
NAŠI BANERI
Image and video hosting by TinyPic


NAŠ BANER MOŽETE
PREUZETI  OVDJE



NAŠI PRIJATELJI







Shrani.si



banner

Shrani.si




Beograd Online - TV i Radio




VIŠE INFORMACIJA OVDJE




Poslanici naj aktivniji meseca
milan08
 
nebitan
 
krstanl
 
Milo44
 
muftakis
 
SuperHikNik
 
bacom68
 
Lucky1
 
XbaneX
 
milanbrka123
 
Ko je trenutno na forumu
Imamo 40 korisnika na forumu: 4 Registrovanih, 0 Skrivenih i 36 Gosta

jation, MarkoMarkoviccc, milan08, SuperHikNik

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 138 dana 15/12/2010, 01:00
Statistike
Imamo 8982 registrovanih korisnika
Najnoviji registrovani član je slavoljub

Naši korisnici su poslali ukupno 96503 članaka u 5288 teme
Similar topics

Share | 
 

 Miroslav Antić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3
AutorPoruka
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 22:48

Poruka


Kad prođu zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,

za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,

za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,

dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju
i kuju
i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.

Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući - u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore,
kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
mene podelili,
tebe podelili,
njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.

Da se pre oduži.

Da se ne oduži,
već da se šalje,
od njih još dalje,
mnogo dalje.

Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore
kad splasni kiše

- nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 22:49

PEĆINE


Aprila sam odlučio da pređem planinske vrhove i spustim
se ka moru.
Od zime bio sam opčinjen jednom vešću iz novina i neobičnim
slikama okeanskih dubina.
Neko je dole pronašao novu vrstu života.

U petnaestoj godini dečaci kao ja znaju za mnoge tajne i odmah
prepoznaju pesmu u svemu što ih okružuje.
U čavrljanju trava ili u mrmljanju vetra. U mekom coktanju reke
što rije usnama sprudove. U blagom dahtanju šljunka i
otkucaju srca neke bube na dlanu.

Kasnije, mnogi potroše čitav usplahiren život da sve to ponovo
otkriju. Da opipaju. I provere. Da objasne. I dokažu.

Ljudi najteže vide ono što je nevidljivo. Za takve stvari je
potrebna ogromna mudrost očiju.

***

Onda: ta vest. Te slike. Taj svet karbohidrata. I materinstvo
hemije.
Ti zagonetni sistemi života, što se ne otvara iz sunca i iz
svetlosti, nego ga plodi mrak, jer obasjano je ljubavlju vulkana
što se mehuraju pod strahovitim pritiskom vodenog
zagrljaja.

Džinovski cevasti crvi, koji umesto očiju imaju purpurne
kreste. I laticama vrebaju. I brste vreli mulj.
Šta će boje u tami, u dubinama mora, razmišljaju dečaci u
petnaestoj godini, dok u sebi pevuše svoja purpurna pitanja.
I otkud krabe i pauci što gmižu po magmi? Ili korali i alge
sa hemoglobinom u krvi, kao u kapilarima sisara?

Ljudi najteže shvataju to što je nezamislivo.
Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost mudrosti.

***

Ushićen i potresen otkrićem te čudne prirode, za koju ne bih ni
saznao da sam se ovde na zemlji rodio stoleće ranije, išao
sam ka moru kao ka zvuku iz sna.
Pa valjda zato i nisam primetio na vreme kako me neko prati,
ali ne planinskim stazama, već iznutra, kroz stene.

Naviknut da se stvarnost od polovine marta ponaša prema meni
nekako pomereno, i da mi raspršuje razum kao severni vetar
oreole maslačka, odlučio sam da ćutim, da posmatram sa
strane i pravim se ravnodušan.
Ko me sledi, taj sigurno ima dubokih razloga.

Tim pre, što je i dečak. I ima moje oči. I moje crte lica.
I ima moje godine i moju tihu upornost.
Što onda ne bi imao i moju lepu radoznalost?
Znao sam: neće izdržati. Pojaviće se iz kamena.

***


Izišao je iz stene u smiraj šestog dana. Čitavu milju preda
mnom. Spustio se do potoka i zapalio vatru.
Prao je čelo i oči dok sam mu prilazio. Onda sede na kamen i izvadi
iz nedara pregršt nezrelih narova. Pružio mi je pola.
''Na čudan način stižete'', rekoh umesto pozdrava.

On je lomio plodove i neko vreme ćutao. Na licu mu je treperio
zlatnocrveni odsjaj od soka, vatre i sunca što se po nama
grušalo.
Nabacujući granje, reče: ''Priđite vatri.''

Lepljivi krici ždralova još uvek su mi mirisali na sever i na
sneg.
U ovom kraju je bilo škorpiona i zmija. Zato sam ležaj prostro
uz samu obalu potoka.
On reče: ''Budite spokojni. Paziću na vas dok spavate.''

Magla sa vode, na mahove, kao da je dobijala pamučne napade
kašlja.
Ostali čvorovi sumraka polako su se vezivali u pepeljastu
tišinu.

***

Sunce je odavno zašlo. Ćutali smo i jeli dve ribe što sam
ulovio u viru ispod kamena.
Onda legoh na leđa i zagledah se u nebo. Jedan cvet - bela
kometa, sa dugim repom peteljke, obleteo je galaksiju mog
užarenog uha.

Rekoh: ''Iako nemam neke vidovite oči, ja sam vas ipak posmatrao
zatvorenog u kamen i želeo bih da shvatim, čestiti
prijatelju, je li to lavirint pećina kroz koji se vi krećete,
ili u sebi nosite nekakav urođen dar da prolazite kroz
tvrdo?''

Seo sam levo od njega, niže za čitavu glavu, odajući mu tako
dostojno poštovanje.

On reče: ''Postoje dva sveta. Jedan smo izmislili, a na drugi nas
teraju. Od koje ste vi vrste?''

***

Od koje sam ja vrste?

Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I
kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega
i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da
svako najdalje ima svoje još dalje.

Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.
Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde,
neće moći završiti.

Nije reč o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne
mogu saznati samo očima.
Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha,
metala, ikre, semenja...

Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To
beskraj po meni hoda.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 22:50

ZAVEŠTANJE

Hodajući na rukama, učio sam od breza kako da me ne polome
septembarske oluje.

Visoke noge šuma, očišćene u vetru, jedva su dodirivale
providnu zemlju severa u svom suludom galopu.
Zabadale su u prazno nepotkovana kopita, kao da oko njih
predeli lebde i nemaju dna.

Od krhkih vratova grana, opasno savijenih u netaknute lukove,
učio sam se šta je nežnost i tananost snage.

Kroz mokre zastore noći, razderane na mahove zlatnim testerama
munja, dugo su mimo mene galopirali čopori pokislih
divljih breza.
I tek kad im je svitanje bacilo oko vrata omče i okove svetlosti,
zastale su uz reku, otresajući sa slabina srebrnoplave
senke naježene od umora.


Postoji u starih ljudi verovanje da stvari bezazlene i čiste,
neokrznute venjenjem, mogu da rađaju sebi sopstvene roditelje.
Zemlja je jača i mudrija. Rađa iz blata i pepela.

Iza prve čistine kao da su se mladice razmakle s puno nežnosti
i u tišini propustile rzanje nove zore.

Šta sam ja to, u stvari, nacrtao tog jutra pastelnim kredama
očiju i zadihanom maštom na lepom ždrebećem čelu
riđeg jesenjeg sunca?
Ostavio sam beleg. Dokaz da sam tu bio. Ne da bi drugi saznali,
već da u mene uraste to pitko providno jutro.
Možda sam nehotice, pomogao oluji da bude umiljatija?

Jer evo, povukla se preda mnom. I samo ponekad od nje planina
u daljini zazvoni i rasprsne se kao zrela lubenica.


Treba imati obraza i velikog poštenja kad odlučimo da negde
ostavimo svoj trag.

Ne može se to činiti na nekim tuđim delima, kao što čini vetar,
dok brusi mora i pustinje i prisvaja ih u nasleđe.
Ne može se to činiti neozbiljno i površno, kao što čine kiše
kad potpisuju predele.

Šta je, uopšte, ime?

Podatak u krštenici nije drugo do nadimak za mnoga prava imena
koja u sebi nosimo, a nisu nam ih upisali.

Nisu nas ni poznavali u trenutku rođenja.

I šta je, uopšte, rodoslov?

Čuvaj se svakog ko veruje da je neko i nešto samim tim što je
nikao kao izdanak velikog i uvaženog korenja.
Potomak nije zanimanje i ne možeš se time baviti celoga veka.
Treba se ujediniti s kišama, režati vetru u zube i vikati svoj dah.

Ne može prošlost biti tvoja lična svojina. Prošlost je svojina
budućnosti.
Ne možeš je koristiti kao kapu i košulju. Ne možeš ocem
plaćati voznu kartu i bioskop, ni izgovarati dedu umesto
reči zakletve, ni pevušiti pradedu umesto stihova himne.

Šta znači biti vlasnik nečijeg prezimena? Pa celog leta me
niko ne pita ni za ime, a kamoli za pretke.


Postoje u nama zvuci što zaglušuju gromove. Svako ih u sebi čuje
u trenutku rođenja.
Zatim ih neko vreme prepoznaje i pamti.

U kotrljanju šljunka i obrušavanju neba. U rasprskavanju cvetova
i osipanju kiše.
Pamti ih, pa zaboravi, jer nauči da govori.

Nikada dugo srećan i nikad dugo nesrećan, topim se u brzinama
kojima sebe prestižem.
I ne poštujem strogost i okoštalost razmišljanja.

Divno zdrav od slobode koju nosim u sebi, ja pokušavam, evo,
kroz smiraje oluje, na mokroj trsci vetra da iskažem te
zvuke kao šare po koži svetlosnih događaja koji se zovu:
dorastam.


U podne, na ivici šume, prebiram po svom temenu. Šta mi je,
posle svega, ostalo od detinjstva?

Jedno jedino čulo kojim sam doticao nedodirive stvari,
osluškivao zvuke što se nisu oglasili, ili video oblike
koji tek imaju nameru da jednog dana nastanu.

To je volšebno čulo. Njime se čisti um.

Neki ga zabunom zovu: velika uobrazilja. Eto zašto ja nikad ne
mogu ostariti.
Zato što umem da verujem i što umem da učim.

Onaj ko uči - ne stari.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 22:52

M R E Ž A


Vredi li se upuštati u tumačenja stvari kojima nismo u
stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se vratimo u dubine strpljenja.
Jer ogromna je starost tog svojevrsnog čuda koje se zove:
nas dvoje.

U tami prastare prošlosti, baš kao i sad, ovako, spusti mi polako
glavu na neko bivše rame, i zagledaj se pažljivo u plave
barice neba.

Da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen na ovom mestu.
Da se ja nisam rodio, neko bi umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku i drugi bi produžili to što se zove
beskrajno.

Veruj mi, prva ljubavi, nemoguće je voleti prvi put u ovoj
večnosti.

***

Neko vreme sam mislio da imam ogromnu moć nad dušom
večernjih voda. Otkrio sam to slučajno. Ništa ne činim
silom.
Ništa ne činim namerno. Ni naučeno napamet. Niti umem da
predviđam.
Jer ja budućnost ne slutim. To ona mene naslućuje kao daleko
proricanje.

Jednog je jutra voda postala u jezeru nestvarna, mekša od
želatina.
I ja sam, nadnesen nad nju, umesto moga lika video nešto čudno:
lice jedne devojčice.

Bio sam prvo uznemiren, pa zbunjen i smeten, pa uplašen, kad je
ta slika počela uporno da se ponavlja.

Napustio sam jezero i zašao u brda.
Ništa se nije izmenilo.
Lik se i dalje javljao.

***

Ubrzo sam razumeo da nema smisla bežati. Ne prati ona mene,
već ja idem za njom.
Nadnesem li lice nad lokve, bunare ili potoke, već je čekala tamo.

Danima sam se mučio da je noktima oljuštim sa površine talasa.
I nije mi uspevalo.
Onda sam pokušavao da je dotaknem usnama i na prevaru posrčem.
I skoro sam se udavio.

Skakao sam u nju. I gnjurao se uzalud. Pleo sam mreže od trave,
vrše od grabovih mladica i zabacivao udice.
Gađao sam je kamenjem, a kamenje se vraćalo i tuklo me po licu.

I ma koliko se trudio da je odatle izvadim, uvek bi na dlanu ostao
njen izgužvani osmeh, mokar kao celofan, i curio mi
kroz prste.
A lik je u vodi bio i dalje jasan i netaknut.

Uporno sebe varam kako se mučim i zlopatim da bih ostvario
svet.
Pa svet je odavno ostvaren i sve već postoji bez napora: i ostvarena
stvarnost i ostvareno nestvarno.
To ja sebe ostvarujem.

***

Nameštam se pred munjama, brižljivo, kao za slikanje. Kao da
sam dokučio čime počinje čovek. Čime traje. I nestaje.
I čime biva zaboravljen.
I otresam sa sebe glinene naslage vekova, kao da sam opterećen
gustom lepotom pamćenja.

Pamćenje nije nikakvo bdenje nad ravnotežom. Pamćenje, to je
presuda. Pamćenje je progonstvo.

Ništa ne umem da tvdim, jer još ne umem da verujem. A kako
mogu da verujem, kad ne umem da zamislim?
Umeti nije iskustvo. Umeti, tek to je proročanstvo.

***

Ne okusivši sna pet-šest narednih noći, razmišljao sam šta
nije u redu sa mojom samoćom.
Razmišljao sam, u stvari, o znanju i verovanju. Jedno sam bio
siguran: ne verovati ni u šta, to mora da je takođe nekakva
vrsta vere, zatucane i opake.

Odlučio sam da pođem kanjonom velike reke gore do njenog izvora.
Lik me je tamo vodio.

Po drveću sam poznao da polagano zalazim u prve dane maja.
Ne znam da li bih ikada izdržao do vrha, da me oluje i poplave
nisu okrenule ka severu.

Zaobišavši zaravni, jednog dana u zoru spazih pod sobom izvor.
Bio je svečano miran, kao ogromno oko, tamno i svevideće.

***

Spuštajući se stazom i preskačući trupla stoletnih smreka i
borova nagorelih od gromova, mislio sam o tome kako, dok
lutam svetom, sve manje sebe posećujem.

I dok upoznajem zemlju, sve manje sebe znam.
Zar, ako kapljicu vode uzaberem iz mora, još uvek nije to isto
što je i bila: more?
Zar, ako zrno svetlosti uzaberem sa zvezde, još uvek nije to isto
što je i bilo: zvezda?

Zar jedan poljubac, uzabran iz bezbroj poljubaca, još uvek nije
to isto što je i bio: ljubav?

Zar jedan zagrljaj, otrgnut iz bezbroj zagrljaja, još uvek nije to
isto što je i bio: blizina?

***

Da li sam ikada rekao za neko pošteno drvo: evo visokog drveta?
Nisam, jer pazim šta govorim.
Ako je pravo drvo, nije visoko, već veliko, i kad je na dnu
ambisa.

Veliko ima dubinu, zato što raste iz sebe. Visoko mi je sumnjivo,
zato što raste iz drugih.

Da li sam ikada rekao: ovo je velika istina? Ne, jedino sam
rekao: ovo je veliko pitanje.
Da li sam ikada rekao: ovo je veliki život? Ne, jedino sam
rekao: ovo je velika igra.

Želeo sam, u stvari, da tu, gde izvire voda, proverim da li to
zaista iz samog zemljinog čela izranja lik devojčice.
Umesto slike i ponora, čekala me je ona. Živa. I vrlo stvarna.
Da, to je velika igra.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 22:52

HIMNA

1.

Zaista nema teže stvari, nego da se rimuje strah
sa svetlošću. Ti nemoguće moraš rimovati sa
mogućim.
Još kod Defoa, u "Robinzonu", naučili smo da
je strah od opasnosti hiljadu puta gori nego
sama opasnost.

Nema na svetu teže stvari, nego da se rimuje
voda s vatrom. Pevaš li vodu i vatru zajedno,
prete ti da ćeš biti udavljen. Pevaš li vatru i
drvo zajedno, prete ti da ćeš biti spaljen.
Pevaš li drvo i sekiru zajedno, prete ti da ćeš biti
posečen. Pevaš li sekiru i nakovanj zajedno,
prete ti da ćeš biti smrvljen.

Sve među sobom ima nekakve iskonske i opake
račune. Ali ti nemoguće moraš rimovati
sa mogućim.

2.

Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađač,
lažljivi čitač zvezda, koji od silnog gledanja
u ovozemaljske stvari, ređe nego ti vidi nebo.

Koliko ja razumem, najveća je sloboda kad nisi
svestan da si slobodan. Ono što osećaš i kao
najmekšu svilu na sebi, znaj: znak je da si
obuhvaćen.

Koliko ja razumem, najveća poezija je trenutak
kad nisi svestan pesme. I najveći je
život kad nisi svestan da živis, nego misliš da
sanjaš.

3.

Ne daj nijednoj knjizi, nijednim novinama, da
svojim presavijenim jezikom govore tvoju
sudbinu. Da prstima bez noktiju, prstima od
papira, beleže tvoje dane.
Niko sem tebe nema pravo da se meša u tebe,
rođeni moj.

Kažu: "Mora da se dogodi nesrećan slučaj, da
se kornjača izvrne na leđa, da bi bar jednom
u životu, na kraju, mogla da ugleda nebo."

Ovo je srećan slučaj što jedan otac i sin, ležeći
ovako na leđima, vide kroz krov i kroz oblake
i kroz tamu, ove noći čitavu večnost u
nebesima.

4.

Sećaš se onoga što sam ti pisao iz Ura.
Prepisano sa ruševine: "Život je spor, kao oranje
pomoću igle, a smrt je brza, kao voda što
nestaje u pesku."

Ti sutra polaziš u školu i učiće te raznim
azbukama. Izaberi najdužu. Najtežu. Pronađi
takvu azbuku koju ćeš učiti uvek ponovo.
Azbuka sa milijardu milijardi znakova.

I neka u svakom od njih, kao rumena semenka,
bude po jedno tvoje malo srce.

Onda iziđi u neko vedro veče, iziđi ispod neba,
i tamo gde je najniže, gde dodiruje ljude,
ovlaži osmehom kažiprst, zamoči ga u poljubac
i njime ostavi otisak na usni vasione.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 22:55

SAPUTNICI


Znam: sve se neće na jedan osmeh svesti.
Znam: neće svima jednako biti sunca.

Na istoj cesti uvek će se uplesti
trag povratnika sa stopama begunca.

Hodaće oba u jednom istom smeru,
tegleći svaki svoju drukčiju veru.

Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo,
po istoj cesti teglimo živote i dane.

I uporedo, rame uz rame, idemo.
I lagaćemo kako se razumemo,

sve dok na kraju ne stignemo
tim istim pravcem na dve suprotne strane.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 22:56

REDOSLED

Pravi i veliki letači,
ti koji su nam uzor
i kojima najviše verujemo,

moraju na vreme da se povuku s neba,
jer zablenuti u lepotu svog leta
smetaju onima koji dolaze.

Mrtvo drveće je ugalj.
Mrtav ugalj je vatra.
Mrtva vatra je pepeo
iz kog niče korenje novog drveća.

Zato se pravi i istinski letači
na vreme povlače
i ne gužvaju nebo.



Poslednji izmenio tirol dana 9/3/2012, 22:57, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 22:57

PARAFRAZA XV


Ogromno, lomno, ogromno.
Uvis. A vratolomno.

Pa opet u visine
da se do zvezda sine.

Pa opet u nizine
da se do običnog skine.

Ogromno. Lomno. Ogromno.
Pa nikni. Ustani. Šikni.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 22:58

Parafraza II

Voleti, voleti, voleti,
od ljubavi se razboleti.

Voleti, voleti, voleti...
to će me uvek boleti.

Voleti. Voleti. Voleti...
A kako tome odoleti?

Odboleti. Preboleti.
Šta dalje? Pa ponovo voleti.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 23:00

Parafraza III

Čuvati, čuvati, čuvati,
u snove se obuvati.

I samo po zlatnom hodati.
Još snova dodati. Dodati.

Skupiti, skupiti, skupiti
i čelom o smrt lupiti.

Čuvati, Čuvati, Čuvati.
A vetrovi će oduvati.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 23:01

Parafraza IV

Ljubiti, ljubiti, ljubiti,
Zubima srce izdubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti
usnama život obrubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti,
a ipak sve izgubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti
i ljubeće se ubiti.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 23:02

Parafraza V

Patiti, patiti, patiti,
pa dobro treba i platiti.

Patiti, patiti, patiti,
ali se nikad ne vratiti.

Patiti, patiti, patiti,
sebe u sebi skratiti.

Patiti, patiti, patiti,
to će me možda pozlatiti.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 23:02

Parafraza VI

Ćutati, ćutati, ćutati,
u sebe duboko odlutati.

Ćutati, ćutati, ćutati,
niz vetar samo šaputati.

Ćutati, ćutati, ćutati
zoru sa usne srkutati.

Ćutati, ćutati, ćutati
i ceo život progutati.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 23:02

Stara pesma

Kad sunce sija
Mi plačemo kao ludi
Jer će uvek posle jednog sunca
Biti nama jedna strašna kiša.

Kad kiša pada
Mi pevamo kao ludi,
Jer će uvek posle jedne kiše
Biti nama jedno lepo sunce.

Posle dobrog uvek dođe loše,
Jer nikad nam ništa bolje
Nije bilo iza najboljeg.

Posle lošeg mora doći dobro,
Jer nikad nam ništa gore
Nije bilo iza najgoreg.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 23:03

Čitanje iz dlana

Kad umreš, i metnu te u zemlju,
I oči ti popiju mravi, ovako,
I dušu ti pozoblju bube, ovako,
Samo tvoja kosa ostaće da živi,
Jer kosa je nešto drugo nego ti:
Kosa ti je čovek u čoveku,
Neki sveti vetar u čoveku,
Brate glupavi.

Pa kad opet umreš, i metnu te u zemlju,
I crvi ti srce posrču, ovako,
I krtice posisaju pamet, ovako,
Samo tvoji zubi ostaće da žive,
Jer zubi su nešto drugo nego ti:
Zubi su ti čovek u čoveku,
Neka glad za samo lepim stvarima,
Zubi su ti tvoje zlatno ujedanje
Sa zvezdama,
Brate glupavi.

I kad umreš još jedanput,
I još jednom metnu te u zemlju,
I korenje progrize ti jezik,
I usne ti izrastu u travi
Da se ljubiš talasavo i zeleno
S vetrovima,
I od čela postanu ti stabla
Bela kao breze i topole, ovako,
I od srca postanu ti cvetovi
Da miriše ceo svet na tvoju ljubav,
Ovako,
Samo tvoji nokti ostaće da žive,
Jer nokti su nešto drugo nego ti:
Nokti su ti čovek u čoveku,
Neki večni prkos u čoveku,
Brate glupavi.

Vidiš da ti stoji zla sreća u dlanu.
Gadno ti se piše.

Kosa ti je prljava.
Zubi su ti žuti.
Operi bar ruke, brate glupavi,
Pa da onda vidimo
Neku bolju sudbinu.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 23:03

Budimir

Kad gledam u nebo: i zvezde su Cigani.
I ptice su Cigani.
I crni oblaci što se navlače od Čota
- svi su Cigani.

Kad gledam u Dunav: žabe su Cigani.
I čamci su Cigani.
I crni talasi što se valjaju od Suseka
- svi su Cigani.

Kad zažmurim, to je tako strašan mrak,
pa vidim da sam i ja Ciganin.

Kroz čarape ispale mi noge.
Kroz kapu mi raste moja crna kosa.
Najlepše sam cigansko dete
odavde do Dunava
i do neba
i - sasvim do Slankamena.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 23:04

Šta je najveće


Nebo je nešto beskrajno,
duboko i široko,
pa ipak,
kao od šale,
stane u svako oko.

Jer oko je veće,
i veće,
i najveće od svega.
Veće od grada.
Od brega.
I veće od moga tate.

U njemu može da živi
neznanih svetova bezbroj.

U njega ptice dolete.
U njega putevi svrate.

U njega uplove brodovi.
Dogegaju se kuće i trgovi.

U njega dojure autobusi
i dotrče svi moji drugovi.

Jer nebo je kao sva mora.
I još jedanput toliko.

Njega nikada nije
propešačio niko,
ni oplovio niko,
ni obleteo niko.

Jedino ako mama
u moje oko došeta,
tad nema mesta za nebo,
za ptice,
za mora široka,
jer mama je veća od neba
i veća od celoga sveta.

I veća od oba oka.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 23:04

Rom

Ja znam, mati,
da opravljam kišobrane.
Al ne mogu.

Zar si nekad čula, mati,
da ti žito kaže
da mu treba kišobran?

Na tim raznim kišama
razna deca rastu.
A šta mi je dete, mati,
nego jedno žito?

I šta može da bude od žita?
Isto što i od deteta, mati:
da postane kolač.

Zar si, stvarno,
čula nekad, mati,
da ti kolač kaže
da mu treba kišobran?

Ja znam, mati,
da opravljam suncobrane.
Al ne mogu.

Zar si nekad čula, mati,
da ti ptica kaže
da joj treba suncobran?

Na tim raznim suncima
razna deca rastu.
A šta mi je dete, mati,
nego jedna ptica?

I šta može da bude od ptice?
Isto što i od deteta, mati:
da dobije krila.

Zar si, stvarno,
čula nekad, mati,
da ti ptica kaže
da joj treba suncobran?

Daj mi, mati, kišobrane,
daj mi, mati, suncobrane,
da isečem,
da poderem,
da se sunce ne naljuti,
da se kiša ne naljuti,
- to su, mati, moji lepi
i jedini kumovi.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 23:04

Vojislav

Ne pitaj me što ne sviram
u tu žutu tamburu.
U tamburi stanuje mi tata
što me mnogo tuče.

Ne pitaj me što ne sviram
u tu braon violinu.
Iz nje viri moj kum Miloš kapelnik
što me mnogo tuče.

Ne pitaj me što ne sviram
u tu crnu harmoniku.
Iz te crne harmonike virim ja.
Očiju mi.

Kad god čuješ harmoniku,
ima da znaš, brate,
- to ja iz nje kukam.
Očiju mi.

Kupi meni jedan pištolj
da ja sviram u taj pištolj.
Očiju mi.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 23:05

Oktobar

"Zašto si me, tata, rodio
garavu ko crno grožđe,
sirotu ko crni petak uveče
i još ni da sreće nemam?

Što me tučeš, tata, svaki dan
i teraš u varoš
da ženama u dlanove vračam,
pare da donesem?"

"Ne tučem te ja, kćeri moja Milka,
već te tuče sirotinja.
Mene udari po glavi,
a tebe zaboli.

Tata jede, Milka, kiselo grožđe,
tebi trnu zubi."
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 23:05

Igre mrtvih pod jorganom

"Jeste l živi, braćo,
ili niste živi?"

"Kako da smo živi,
kolega,
kad smo od korenja?"

"Kako da smo živi,
kume,
kad smo od pepela

"Kako da smo živi,
komšija,
kad nas bube pojele?"

"U glavi nam voda
kao u lavoru."
"U srcu nam blato
kao u močvari."

"U mozgu nam mrtav točak.
Umoran."

"Jeste l živi,
ili niste živi
kad se kao prasići
pod jorganom gurate?"

"Nije ovo zelen jorgan,
već zelena zemlja."
"Ko može da bude živ
u srcetu zemlje?"

"Ima li tu neka Orka?"
"Ja sam kosa Orkina."
"Ima li tu neka Linka?"
"Ja sam njena kost."

"Ima li tu Bibili?"
"Ja sam njegov zub."
"Ima li tu Fero?"
"Ja sam kaput što je bio na njemu.

Fero je u nekoj zvezdi gore u nebu,
samo što se slabo vidi,
jer je zvezda crna
ko crni bomboni za kašalj.

Kašlje Fero,
celo nebo grmi od tog kašlja,
jer mu zvezda sva bolesna
na pluća."

"Da li ima neki lepi,
vreo vetar,
da odnese Feru kaput
da se ne smrzne?"

"Da ne umre još jedanput
tako mrtav i bolestan,
da ne umre još jedanput
luda ciganska."

"Niko ne zna
da l je Fero umro,
ili tek treba da se rodi.
To će se tek čuti.

Kao zvona kad zvone,
kao zvezde kad zvone,
kao vetar kad zvoni
preko celog severa,

tek će da se čuje
da l je Fero mrtav
il tek treba da se rodi
iz svog kaputa."

"Na kapiji grobljanskoj
stojim mrtva i prosim.
Dva mi oka srebrna,
pa obadva zarđala
od kiše.

I jezik mi od srebra,
pa i jezik zarđao
od kiše.

Na kapiju grobljansku
pala moja bela duša
kao marama.
Od kiše."

"Meni, braćo,
već nekako dosadno
da budem i mrtav.
Ne mogu da dišem."

"Meni, kad sam gladan,
nije ni do groblja."

"Pa šta da se radi?"

"Da mi lepo oživimo.
Vreme je.
Skoro smo se ugušili
od tog umiranja."
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   9/3/2012, 23:06

NEIMARI


Kad neko dete slaže kocke,
i pravi najlepšu svoju kulu,
pa je pogleda
i namršti se,
i - odjednom je nogom sruši,
onda svi misle da je to dete
razmaženo i zavrnuto.

A dete ne voli gotove stvari
Ne voli kad se nešto završi.

Kad neko dete slaže kocke,
i pravi najlepšu svoju kulu,
pa je pogleda
i nasmeši se,
i prosto procveta od ponosa,
mnogi i ne znaju da je to dete
površno,
glupo,
uobraženo,
jer zaljubljeno u to što ume
ne vidi dalje od svoga nosa.

Neko strpljivo,
iz početka,
podiže nova utvrđenja.
Večito nešto novo traži.
U traganju mu sva divota.

A neko nad kulom drhti i strepi
i nikad na njoj ništa ne menja,
i uveren u svoje laži
sam sebe mazi
do kraja života.

Postoje jedni neimari.
Postoje drugi neimari.

Postoji beskrajno zadovoljstvo.
I radoznalost od svega veća.

Posle: sabereš neke stvari.
Ili: oduzmeš neke stvari.
Posle: govoriš - ja sam srećan.

Izvoli, izaberi šta je to sreća.

I nemoj da mi zakukaš nekad
da nisi dobro odabrao.
Sam si zidao svoje kule.
Sam si unapred dobro znao

na onome što se jednom stvori,

ili kad večito iznova stvaraš
i ne smeš da prestaneš da se boriš.
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
uafpvnapv
Pravnik foruma
Pravnik foruma


Broj poruka : 43040
Points : 58403
Reputation : 17
Datum upisa : 25.03.2010

PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   26/12/2012, 22:51

[You must be registered and logged in to see this link.]
Nazad na vrh Ići dole
Pogledaj profil korisnika
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Miroslav Antić   Danas u 17:34

Nazad na vrh Ići dole
 
Miroslav Antić
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 3 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3
 Similar topics
-
» Miroslav Antić
» Miroslav Ilic - note

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
DVORCAFE :: OSTALO :: Poezija-
Skoči na: