Miloš Crnjanski

Groteska


Zidajte hram
beo kao manastir
Nek sece u njemu Mesec sam
i place noc i mir.


A na hram dizite crnu
sfingu naroda mog.
Nek se sve zvezde sto jezde osvrnu
za osmeh cudovista tog.


Zidajte hram
beo kao manastir.
Nek sece u njemu Mesec sam
i place noc i mir.


U hramu nad Milosem i Markom
uokvirte zlatom na oltaru zarkom
pecate plave i rumene,
zute i crne i sarene.
Pecate plave i rumene,
zute i crne i sarene,
ljubicaste i zelene.


Pecate ustava i prava,
zakona i statuta,
privilegija hiljadu puta,
obecanja i fermana,
pohvala sa svih strana,
naroda mog:
da vidi Bog.

Slava


Kad se oblaci roje...
i lisce pada, sa granja svela,
i svi boli, u jesen, zacute...
Kud oblak ne nadje vise
puteve zasute,
lete oci moje.

Smiraj


Setim se, kako su u ljubavi,
dragi prvi dani.
Kad su ruke tople,
kad se oci slede,
preletajuci one kolutove blede,
oko usana...


Sto drhte, protkani,
mutnom tisinom,
u kojoj su osmeh i tuga pomesani
nesigurno i tamno.


Klatno zvona
tesko i tmurno
u grudi udara me.


Tad se dizem,
i, u mutna oka prozora,
puna sitnih glasova veceri,
sapucem, nesigurno,
i moje ime.

Stražilovo


Lutam jos, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane tresnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavicaj vec slutim,
gde cu smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

I ovde, proletnje vece
za mene je hladno,
kao da, dolinom, tajno, Dunav tece.
A, gde oblaci silaze Arnu na dno
i trepte, uvis, zelenila tvrda,
vidim most sto vodi, nad vidikom,
u tesku tamu Fruskog brda.

I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,
sto u reci, rascvetan kao krin, blista,
znam da cu, ovog proleca, zakasljati ruzno
i vidim vitak stas, preda mnom, sto se roni,
verno i tuzno,
senkom i korakom, kroz vodu sto zvoni,
u nebesa cista.

I, tako, vec slutim
da cu, skoro, dusu sasvim da pomutim.
I, tako, vec zivim,
zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.

Poveo sam davno tu pognutu senku,
a da sam to hteo, u onoj gori,
poznao grozdje, noc, i terevenku,
i potok, sto sad, mesto nas, zubori.

I, tako bez tuge,
oci su mi mutne od neke bolje, duge.
I, tako, bez bludi,
na usnama mi gorka trulost rudi.

Lutam jos, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane tresnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavicaj vec slutim,
gde cu smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

Vec davno primetih da se, sve, razliva,
sto na brda zidam, iz voda i oblaka,
i kroz neku zalost, tek mladoscu doslom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

Znam da mi u kosu,
po zori rumenotamnoj,
tudja, umorna, ruka, bledi sumrak prosu.
A da veselosti mojoj, ciloj i pomamnoj,
dve zaspale, bolne, dojke ne daju
da se glasnim krikom baci po tresnjama,
sto mi ostadose u zavicaju.

I, mesto da vodim, pogledom zelenim,
kao pre, reku sto se sliva,
da skacem, ko Mesec, po gorama pustim,
i zazarene sume da potpirim,
sad, plavim i gustim,
snegom i ledom, smeseci se, mirnim
sve sto se zbiva.

I, tako, bez veza,
steze me, ipak, rodna, bolna, jeza.
I, tako, bez doma,
ipak ce mi sudba postati pitoma.

Ne, nisam, pre rodjenja, znao ni jednu tugu,
tudjom je rukom, sve to, po meni razasuto.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i, znam, pognucu glavu, kad lisce bude zuto.

I, tako, bez bola,
vraticu se, bolan, vockama nasih polja.
I, tako, bez mira,
patice gorko, mnogo sta, od mog dodira.

Vec davno primetih da se, sve, razliva,
sto na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku zalost, tek mladoscu doslom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i jaka.

Lutam, jos vitak, po mostovima tudjim,
na mirisne reke prilezem, pa cutim,
ali, pod vodama, zavicaj vec vidim,
otkud podjoh, posut liscem zutim
i rasutim.

I ovde, rumen krina,
sa devojackog rebra,
ja, zorom, umorno brisem, bez milina.
A kad utopim cun Mesecev, od srebra,
u novo more jutra i trave,
sednem na oblak, pa gledam svetlost,
ste se po nebu, uz moje strasti, jave.

A mesto svog zivota, davno zivim,
bure i senke groznih vinograda.
Nastavljam sudbu, vec i kod nas proslu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rodjenjem doslu,
sa rasutim liscem, sto, sa grobom Branka,
na moj zivot pada.

I, tako, bez groba,
veselost je neka, u meni, rugoba.
I, tako bez tela,
dusa mi je nevidljiva, i nevesela.

Jednog proleca, i ja sam gorko znao
da, kroz svirale devojackog rebra, zdravlje
dajem.
I grudi svoje, u grozdju, krikom, raskidao,
nag, na dnu neba, opivsi se zavicajem.

I, tako, bez lica,
na liku mi je senka jarca, tresnje, tica.
I, tako bez stanka,
teturam se vidikom, bez prestanka.

Lutam, jos, vitak, po mostovima tudjim,
na mirisne reke prilezem, pa cutim,
ali, pod vodama, zavicaj vec vidim,
otkud podjoh, posut liscem zutim
i rasutim.

Drhtim, jos vitak, od reka i nebesa.
Miluje vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnucu, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Za jedan blagi stas,
sto, prvi put, zaljulja
visnje i tresnje, poljupcem, kod nas
i poskoci, vidikom, sa ritova mulja.
Za drustvo mu, sto po vinskom mehu
svelo lisce rasu, sa osmehom mutnim,
preskacuci, prvi put, potoke, u smehu.

A, mesto svog zivota, znam da, po vidiku,
taj smeh rasut, nad svakim telom, golim,
i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,
pun zvezda i zraka, moj se sapat sliva,
u izmozdene grudi,
jer se, u prolecu, sve to opet zbiva,
svuda, gde ja volim.

I, tako, bez reci,
duh ce moj sve tudje smrti da zaleci.
I, tako, bez traga,
rasuce mi ruka ziva tela mojih draga.

Jer ljubav ce moja pomesati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na zivot, vedro i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruske gore.

I, tako, bez zvuka,
smeh ce moj padati, sa nebeskog luka.
I, tako, bez vrenja,
za mnom ce zivot u tresnje da se menja.

Drhtim, jos vitak, od reka, i nebesa.
Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnucu, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davnom, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Lutam, jos, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad vec jasno slutim
da umirem i ja, da duhom potamnelim,
teskim, neveselim.

I ovde, reku jednu
vidim, pod svojim telom,
da hladi laku, srebrnu, zemlju, nepreglednu.
A, kad mi prospe tresnje po duhu obolelom,
i, kraj Meseca, i ovde, zvezda zablista,
vidim da je, u ranom umiranju,
moj, i tudja, mladost, gorka i jedna ista.

I, mesto moje sudbe, sa uzasom novim,
susrecem davni zivot, bolan i prozracan.
A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu
cim, uplaseno, spustim devojacko telo,
kroz maslinu mirnu,
vidim, daleko, opet, lisce svelo
i zavicaj oblacan.

I, tako, bez kretnje,
tudjinu, poljupcem, dizem, u vetrove proletnje.
I, tako, bez znaka,
dozivam golu dragu, iz mekog, toskanskog, mraka.

A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku
i prevucem, nad providnim brdima, i rekom.
I, neizmerno slabe, sve te tresnje, sto se vuku
sa mnom, po svetu, sa zemaljskim lelekom.

I, tako, bez tame,
duh moj sa mracnim vockama pokriva me.
I, tako, bez imena,
istom zaloscu milujem brda nevidjena.

Lutam, jos, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad vec jasno slutim
da umirem, i ja, sa duhom potamnelim,
teskim, neveselim.

Lutam, jos,vitak, sa sapatom starasnim
i otresam clanke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim;
tisina ce stici, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

I ovde, bez boje tajne,
ni jedne vocke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.
A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, zalost, nejasna i laka,
vazduhom kupanih vocaka i tela.

I, mesto srebrnih pruga, zabrezja i reka,
susrecem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A, nad tresnjama i mladim visnjama,
tamnu i dugu maglu, sto se svuda siri,
u zivot pred nama,
gde se strast, polako, u umiranju smiri,
i cula upokoje.

I tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.

A mir, svud je mir, kad raspem sto je bilo
i priklonim glavu na ono sto me ceka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.

I, tako, bez mora,
prelicu zivot nas, zorama Fruskih gora,
I, tako, bez pica,
igracu, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bica.

Lutam, jos, vitak, sa sapatom strasnim
i otresam clanke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tisina ce stici, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

Vojnička pesma

Nisam ja za srebro ni za zlato plakao,
niti za Dušanov sjaj.
Ne bih ja rukom za carske dvore mako,
za onaj bludnica raj.

A šta je meni do tih mramornih dvora
tučnog ponoćnog sata,
što očima slepim odbijati mora,
sestri sramnoj od brata?

A šta je meni do velmoža u svili,
sa sokolom na ruci?
Otac mi je sebar što na točku cvili,
a kćer mi glošu vuci.

Baš ništa me za crkve duša ne boli,
za silnoga cara dom.
Za grčke ikone poleguša golih
u robovskom hramu dom.

Dao je njinoj duši oproštaj
guslara seljački poj.
U njivama mi je sahranjen lelek taj,
u prokleti večan znoj.

Nisam ja za srebro ni za zlato plako,
niti za Dušanov sjaj.
Ne bih ja rukom za carske dvore mako,
za onaj bludnica raj.

Oda vešalima

Što ste crna kao krst?
I masna ko mesarska vrata?
Ta senka vam liči na mač čvrst,
a skuplja ste od zlata.

Što se krijete u robijaški vrt
i cvetate iza zida?
Još nas ima što volimo smrt
i na vama visiti - od stida.

Što ne bi pošla na vrhunce,
ko kraljevi i vođe?
Silnija ste no jarko Sunce,
nek vam se klanja ko prođe.

Ta grlili smo gore od vas
i nosili na oltare.
Pa kad Isus ne spase nas,
vaše će ruke stare.

Ta vi ste još svakom narodu doneli
ponos, i spas, i radost.
Ta k vama su išli koji su hteli
čast na svetu, i mladost.

Pa što bi došla tako tajno
i pognula svoju glavu?
Hoćemo da vas dočekamo sjajno
sa pesmom u vašu slavu.

Lepše se na vama po nebu šeta,
po zemlji ima blata.
Čvršće grlite no nevesta zakleta
oko mlada vrata.

Pa kad je sunce ludo tako
da više voli poštenje
i sve za čim je svet toliko plako
no pominje i korenje.

Što bi se krila u robijaški vrt
i cvetala iza zida?
Još nas ima što volimo smrt
i na vama visiti - od stida.

Što ste crna kao krst?
I masna ko mesarka vrata?
Ta senka vam liči na mač čvrst,
a skuplja ste od zlata.

BOLESNI PESNIK

Nisam čovek, krv mi je mlaka
samo rosa
dalekih rumenih oblaka.

Razvratan kolut pod očima mojim
pečat je šuma,
sa bolom svojim.

Drveće puno pupova i zvezda
mesto mene živi.
Sve što sam ja reko
šapuće vam meko
dalje noći.

One vas vode u moje
osmehe i grehe,
za mnom daleko.

ETRI

Ne grli cvetne poljane moj glas.
Nikad me nisi čula još da ječim,
nikad me nisi videla da klečim,
nikad u mojim očima pljusnuo nije
begunac talas.

Daleko je ono što, daleko,
što moje zdravlje pije.
Često zazvoni u noći, mirisno i meko.
Često je kao sunčana morska stena,
na kojoj sja jedini kamen koji cveta: mir.

Smrt moja zavisi od pevanja tica,
a nemam ja doma, ni imena.
Daleko negde stoje vite jele, snežna lica,
radi njih mi je majko drago da si poštena.

Moje vruće usne ne žude više
živa devojačka prebela tela.
Noću kad lutam u senci grada,
kraj raspeća, baština i groblja,
ne žudim za sinom,
ne odanem za roblja.

Vetri će mesto mene kličići da jezde.
u vrtlogu kamenja i neba pašće, krikom,
u zavejane, mlade jele, i posuće im krila,
dahom našim, što će se slediti u zvezde,
negde... gde nisam bio... i gde nisi bila.

Pod nebom, u ledu rumenom, gde zora spi,
disaće jele što disasmo mi
i stišaće zvezde osmehom i snagom,
što ih je vetrova talas,
odneo sa nas, odneo sa nas.

SERENATA

Čuj,plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put.

Umreću, pa kad se zaželiš mene,
ne viči ime moje u smiraj dana.
Slušaj vetar sa lišća svelog žutog.
Pevaće ti; da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti, ni članke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenutog.

A kad te za mnom srce zaboli
zagrli i ljubi granu što vene.
Ah, niko nema časti i strasti
ni plamena dosta da mene voli;

No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.

Priviđenja

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni,
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?

Odlazim, dakle, sa tela toplih, i mladih, srna,
ledu, na vrhu nekom, u bolnom svom hitanju?
A plač mi samo vraća se, porfiru jednog zrna,
što visi, o drhćućem, žarkom, koncu, u svitanju?

Tu, tu bih, u ovom životu, da me oblije slap
svih divota čulnih, kao pad mirisnog mleka.
A, čini mi se, jedna jedina, takva, blista kap,
nad peskom pustinja, i tla, nad zemljom, daleka.

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,
što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni,
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?

Sudba



Na sinjem moru
Ladja jedna brodi;
Da mogu znati:
Kuda je sudba vodi?

Vetar talasa more,
Valovi lice gori.
Nemocno, teskom mukom se
Sa njim ladja bori.

Presla je bura;
More pokoja nadje.
A pena talasa grli
Poslednji deo ladje.

Trag


Zelim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.


Da poneses od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...


puteva zasutih liscem svelim
sa jablanova.

Život


Sve to ne zavisi od mene.


Setim se kako bese lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.


I, vidis, to utesi me.


Ne zavisi od mene.


Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamirise preorana,
ili da oblaci prolete,
malo nize,
pa da me to potrese.


Ne, ne od mene.


Dosta ce biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrci neko ozeblo, tudje, dete
i zagrli me.

Uspavanka


Kad šuma svene
ostaće nad njom zvezde rumene.
Ponećeš svud, pošla ma kud,
samo srce svoje gorko.

Vetar studeni puše, ne stidi se mene
nema duše,
ni zakona, ni časti
nad bolom ima vlasti
još samo telo golo.

Sve što sam voleo
umrlo je vičući ime moje
a ja mu ne mogah pomoći.

Zbaci odelo svoje,
U celoj zvezdanoj noći
jedina radost nad bolom
u telu tvom je golom.
Sve nam dopušta tuga.

erbia

Isplivah groblju, u nesvesti, kao modar rak.
Vaznesen u zelenom vrtlogu, iz bezdana.
Sa neba je u svet oticala noć zvezdana,
a Mesec, u tamu, spuštao svoj poslednji zrak.

Bezmerno je svitalo i ja, neizvesna sen,
za ostrvom ovim, osunčanim vukodlakom,
još u mutnom snu, u vale i pene raznesen,
poskočih morem rujnim, na igru lak, i lakom.

Pogledah uvis, da li je to mesečine prah,
ili je ledeni vir zore, što mi guši dah?
Nisam znao da mi, trešnjom i bistrim potokom,
i strasnom vitkošću devojke, njinom pritokom,
Ona to već, iz daleka, kolena prebija!

Prvi put izgovirih: Serbia.

Porođajem u tuđini, pod zamrzlim snegom,
hraniše me tvojim glasom, slabošću i negom.
Spustiše me u nemoć detinjstva, da te volim
i brigom, za Tobom, za ceo život, obolim.

Poviše me u bedu, da Te divnu, rajsku, znam,
ali ne dodirnem disanjem i ne sagledam.
Trideset godina da čekam da mi se javiš
i zenicom tvojom, groznom, nad zemljom zaplaviš.

Talasaj,
miluj, spavaj - kao jarak sad čeka zavičaj,
da trulim, i da se nikud više ne vinem, živ.
Kad iznemognem, i moga raspadanja talog
slivaće se u tamu, kroz reka naših mulj i sliv,
u zemlju koja vri, na dnu blata ustajalog.

O, ta krpa,
strašilo u žitu, ispod Mesečevog srpa,
bednica što vreba put i stada, iz zaseda.
To je sad Ona, odmor vranama i vrapcima,
što ni sahraniti mirno u nebesa ne da,
sjaj, što mi još osta, pod bolnim očnim kapcima!

Zar lutajuć mi otac tu je zemlju video?
I njoj me mati dojila, od prvoga plača?
LJubičasti Šar zna koliko sam se stideo,
jer, sa mnom, cvetno drvo, već umorno korača.

Nikad me nisu svet, ni blud, slatko opijali,
već ta zemlja koju se umaram da razgalim!
Ni svila, ni strast, me nisu tako uvijali,
kao zagrljaj bolan tih mrtvih, telom palim.

Za tamni jaz lepote države sam ludeo,
u duši miris gorak rađanja udisao,
pa i kad bih, smućen, u tuđini zabludeo,
brak, na rodnom tlu, vraćao je svemu smisao!

I sad, u toj
brdini tvrdoj, bez smisla po krvi rasutoj,
ne samo da senima svojim ne nađoh mira,
nego ni za tuge, što se rodih da ublažim,
ne znam više šapata, pogleda, ni dodira!

U Serbii, zornjaču tražim.

A biće:
ametist nisu ni ovde zenice, kad sviće,
i dah je žića manje, nego u tušini, čist.
U Bogu je vedro. U nas, sve se sneveseli
i, kao što jesen ne zna svaki svoj sveo list,
umreću zbog Serbie, a nismo se ni sreli.

Da li je
to ista moć, koja sve rasipa i razlije?
Mesec, što kotrlja, večerom, prazni svet svoj
žut?
Ona magla, i dim, što stresa, lukom srebrnim,
kad razdire noć, na svetli, neznan, Mlečni Put,
što se gubi u zvezdanim pustinjama crnim?

Ili sjaj
jutarnje buktinje Sunca, što diže u beskraj,
pa nas ljulja, u plavetnilu, kao rosnu kap?
Led večernjače, rumen, u nadzemaljskoj tuzi?
Kad, u suton, prelivaju oblaci, kao slap,
prolaznost, u kojoj smo svi, u providnoj suzi?

Uvek sam, bled i prazan, u sveta ovog slasti,
znao da sve to gubim, u telu, i pod travom.
Da i sa tih promena pada mrak pepeljasti,
i veje, gusto, bliskom i daljem, snom i javom.

Serbiu, jedinu još, hučala je ta bura,
koje se sad, modar od davljenja, gorko, stidim!
Urlah, sred ludog skakanja mora i mehura,
da tišinu vanrednu nad zavičajem vidim.

Nadah se da ću na brdu umoran da duhnem,
začeće i veselje poljupcem da potpirim.
Rascvetane padine da vračam i ukunem,
nepomičnošću, sav svet da stišam i umirim!

Pa to zar
da bude i meni grob? Gde je bolan Svetozar
milovao lica, pod obrazinama ruskim?
Zato se, kao Mihajlo, tuđine liših?
I ja ću tu vrteti, po gungulama uskim,
bedne znake ljubavi, sve praznijih i tiših?

I bi rat,
da se, nad grobljem našim, omili smeh i razvrat,
i skine, navek, žud za sinom, sa mutna oka?
Zato je zar bila tama mesa i sjaj misli,
duž mladosti, neveselost gorka i duboka,
da sa Serbiom umru i mog imena smisli?

Patio sam uvek, i zar nije prah, ništa, dim,
to proleće, sa svojim biljkama i bubama?
U zemlji mog detinjstva, koju i ne vidim,
nevraćenoj više dečjim, ni vojnim, trubama.

Zar me nije kiša mutna, marta i aprila,
uvela u bolnu zbrku igračaka sitnih?
Pa šta mi dobro osta, od svih tih toplih krila,
što su me nad Frušku bacala, sa ravni žitnih?
Ne ostade mi ni mila roda,
što, bela, rumenom nogom, hoda.

Ni dete moje, dakle, ne silazi sa nekog,
prečistog i predivnog, nežnog, sveta, dalekog,
u kome se nevidljivo u vidljivo menja,
nedokučivom, sveznajućom slašću rođenja!

Stidni bol prve nepravde, lažni žig sramote,
i prvo poniženje, kikotom je opeklo,
ali tek kad ljubav snagu i volju mi ote,
sve je, iznemoglo, u nepovrat, oteklo.

Žar, san, svilu, pesam, šta li, sad, u ruci držim?
Kad sve to, što tamo bi i prođe, ovde zahvatim.
Zar sam to ja, što upaljenim pogledom spržim,
sav taj svet, kuda više ne mogu da se vratim?

Da li tela, mili gradovi, ili seni, to
drhte, u slabosti sna i žudi ruku grubih?
Sve ono što videh drago, tužno, plemenito,
zbog čega, gde sve, i šta sve, žarko, ne izljubih?

Vratih Ti se!
Pa zar da kopnim, bolujem, mrem,
u smrti, kuda si brdovita se rasula?
Budućnost, što mi obeća rascvetani Srem,
uzalud je, suzom braka, na Tebe, kanula.

LJubav mutna više na usnama mi ne rudi,
nit mi po nesvesti protiču preobraženja.
Zgusnuo žar za Tobom sija mi još iz grudi,
ali pun žalosti i očajnog razdraženja.

Neću sačuvati ni misao,
da sam cvetnu granu udisao.

Zanavek, zbilja, zar, ovaj svršetak se širi,
svemu što je bilo sazidano uvrh gora?
Zato su frulom planini svirali pastiri
i duši mojoj Serbia bila što i zora?

JA, TI I SVI SAVREMENI PAROVI


Ceo nam je dan dug, i dosadan.
Do većeri, kad se, krišom, sastajemo.
Poljubac jedan, brz, i negledan,
dosta nam je. Da se svetu nasmejemo.
Da odemo u noć, kao da smo krivi.
Lako, kao tica, koja kratko živi.

Naš viti korak ne vezuje brak,
ni nevini zanos zagrljaja prvih.
Nego osmeh lak, što cveta u mrak,
na usnicama sa dve-tri kapi krvi.
Ruke nam ne drhte, od stara prstenja,
nego od žudi, straha i sažaljenja.

Ah, nije taj strah samo naš uzdah,
kad vidimo šumu kako lako cveta.
Nego je to plah, isprekidan dah,
kojim bi nekud dalje, sa ovoga sveta.
U Slobodu, kud nad nama, grane jezde.
U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde.

Uzeše nam čast, ali svetli slast,
nebesna, kao ponos, na našem licu!
Naša je strast gurnula u propast:
laži, zakone, novac i porodicu.
Od poniženja nam je klonula glava,
al nam se, u telu, proleće spašava!

Naš tužni osmeh blagosilja greh;
žig onih koji ljube, na svetu celom.
Ceo nam je dan dug, i dosadan,
i prolazi u ćutanju neveselom.
Tek, uveče, slobodan ko u travi cvet,
ja te čekam. Na jednoj klupi. Razapet.

LJUBAVNICI

Niko nas nece podeliti vise,
na dobre i gresne.
Tajni smo kao grane snezne,
a sve sto je staro u ljubavi,
place sve tise.
Jos malo samo, pa cemo
sumorni, sa osmehom tuznim,
u strastima ruznim, stati,
bolni, bledi, umorni.
U bilju, ili necem drugom,
mocnom, nad proplankom jedne sume mlade,
naci cemo opet svoje nade.

U mirisnom nebu nocnom.
Nade svih koji se bolno smese.
I, kad, opet, kao vecni cvet,
nad telima umornim, nebesa zaplave.
I zagrljaj opet bude svet,
kao zlato oko svete glave,
sa tamjana mirisom sumornim,
necemo znati koji greh to bese,
medju gresima sto ko oblaci plove,
sto nam ta tela i duse dade divne i nove.

DEVOJKA

Rađanja su, zvezde u jezerima,
nemoćan sjaj u životu.
A suzan pogled mlade majke,
slab, kao ruža u ćupu železnom.

Sa žena plodnih, pijanih vinograda,
iz kojih jastrebovi izleću u jesen,
naša bi tela, golubovi beli,
u beskraj, bez žalosti, iščezla.

Tek Ti kad ideš, pođe bol,
u hodu tvome, probuđenom kamenu,
tajanstveni šum peska što tone,
nečujan, na dno voda drhćućih.

Tek tad sine vazduh u rasuti prah,
kroz rešetke srebrne tvojih rebara,
da nam osvetli povorku voćaka,
što idu i zru, da mogu svenuti.

Zdravica

Zdravo, svete, bledi ko zimski dan
u strahu.

Još je veseo narod jedan
u krvi, pepelu i prahu.

Vijaj oblake proletne, rumene,
pitaj ih za raj.
Ne treba nam žena kad cveta, ni kad vene.
Ne bacamo decu u zvezdan beskraj.

Za naša srca ništa nije dosta.
Za naša srca ništa ne osta.
Dok jedan od nas na zemlji diše:
da ni jedan vrt ne zamiriše.

Da živi groblje!
Jedino lepo, čisto i verno.
Da živi kamen i ruševine!
Prokleto što cveta u visine.

Mi smo za smrt!

Gospođi X

Ne pomaže ni muž, ni dete, ni glasovir.
Za vas je u grehu mir.
biti nesretan malo više ili manje
sve je jedno.
Kriti u srcu za sve gnušanje
o kako je bedno.

Vi niste krivi znamo
za ono što će biti,
nesreća je baš čast.
Dužnost je laž iz prikrajka
za nas što bolno gledamo.
Ne čini ništa ako ste majka
od tog je lepša slast.

O samo je tužan čovek čist,
slobodan, nežan i drag,
ko zvono u polju, i blag
ko cvrkut tica,
i uveo list.

Dižite oči mračne,
ko buntovne buktinje zračne
pobodene u duboke
crne kolutove.

Vi ste moja buna.
Znam da vas dragan zove,
za ništa vas ne pitam.
Ako vas život boli,
ako vas neko voli,
ja vam čestitam.

Na ulici

Kad svetiljke sinu
i ulice podu u visinu,
u tami stojim ja.
Na svemu sto dode,
moj osmijeh zasija.

Nestanu boli okovi i laz,
od mog pogleda zavisi sva draz
svega sto prode.
Zene prolaze i oblik gube,
smijese se, pa mi pridu da me ljube,
a ja im novu sjenku dam.

I dok tio zamagli noc
ulice pune sjeni,
ja imam neba bezgranicnu moc,
svi boli svijeta skupe se u meni.

Ko cvijetici bijeli sa mjeseca
radaju se po ulici djeca.
Od osmijeha mog umire dan,
i svakog koga pogledam
stize moja sudba sreca i an.

Kad mahnem rukom neotice
nove zvijezde sinu.
Tad sjajan tuzan cio grad
lici na moje lice.

Svi idu u nebo da me vide
po ulici zvijezda i srebra.
Ja stojim raspet sam na zidu,
a Mjesec mi blago probada rebra.

Dosada

O,kako ti je ime gadno,
al divna sudba,drago moje jadno.
Placi samo od tuge i milja
i ostani uvek draga nerodilja.

Nek pljusti kisa besa i srama,
niko nece ostati za nama.
Nek se oni vrte kao saren vrt,
ko ce nam zabranit da volimo smrt.

Ulice su nam deca i druzi,
nece nas stid u cedu da puzi.
Nije za zivot tvoj pogled ohol,
nego za slast i san i bol.

Ne daj da nase duse padnu
i nastave ljubav nasu jadnu,
nas gorak nesrecan zagrljaj,
nek bude svemu u tebi i meni
grob i kraj.

Rastanak kod Kalemegdana

Rastali smo se
i sisli iz grada.
Kao dve suze,kad naporedo kanu,
sa naboranog lica.

Na vodi su nas cekale ladje.
Tvoja ode prva.
Moja je obilazila ostrva

Sedeo sam poguren i crn,
pust
kao meseceva senka.

Tradicije

Zaželećeš da budeš majka,
i očima suznim punim bajka
i glasom punim uspavanka,
smešićeš se bez prestanka,
i klečaćeš predamnom:

Ali sa moga lica
padaće na tebe mržnjom tamnom
radost zuluma, zgarišta i šuma,
i gordi, bezbrižni smeh ubica.

Pod gorom visokom u večeri jasne,
šaptaćeš mi reči plahe strasne,
i nuditi nedra naježena bela.
Ali će iz moja oba oka nevesela
jurnuti da grle pogledi žudni
planinski jedan strm,
ili bor, ili jelu, ili šumu rascvetanu,
ili koji mračan grm.

I kad ti na licu plane plam,
bludan i stidan od dara
skrivenog pod srcem sred nedara:
ja otac biću tužan, što ne ubih,
ja otac biću tužan, jer ljubljah,
što nisam više krvav i sam.

Portre

Duša ti je raskidana, čista, bolna,
bleda kao lica ruskih nihilistkinja.
pogled ti je gorak i svet, ko u madona,
u kapelama gde kandilo jedva tinja.

Ozbiljna si i tužna i poštena.
Kad tio sviraš Betovena
čelo ti je puno teških bora,
kao da si muško, što se svud potuco,
sa Hristom, Mefistom i sa Don Huanom,
u životu veselom i tužno nasmejanom.
Kao prosjak sa barikada puco,
i ko Cezar dolazio sa mora.

Al čim se zaljubiš...
članci tvoji i grudi malene
i kolena tvrda ko kruna od srebra,
i blede usne što brzo zarumene,
i sjajna laka rebra
čine te markizom....

U strahu očiju plavih,
i žilica jako ljubičastih,
i grudi ko cvetovi što venu,
cvetovi beli prvi...

Markizom, što bleda od uživanja
bezbožna, ironična kad se zora javi
odlazi ispod grana.
I ostavlja draganu za uspomenu
dve tri kapi ljubičaste krvi.