Jovan Jovanović Zmaj

Ciganin hvali svoga konja

Gledaš, je li, moga konja,
Gospodaru stari?
Ne znaš je li konj il' ptica
Lastavica?
Skidaj naočari -
Ne možeš se nagledati,
Već hajde pazari!
Ti još pitaš za Putalja
Da li valja!
Nemaj brige!
Da ne valja, ne bi bio
On kod Cige,
Ne možeš ga u carevoj
Naći štali -
Samo Ciga što ne ume
Da ga hvali.

Da ga pospe suvim zlatom
Ko ne štedi,
Još i onda jedan dukat
Više vredi.

Ako imaš, jede seno,
zob i slamu,
Ako nemaš, on ne ište,
Ne treba mu.
Nemoj da mu gledaš zube,
Moj golube,
Ni ja mu ih nisam gledo,
Nemoj ni ti -
Taj ne može ostariti.
- Što ga duže teraš, kume,
Sve je mlađi,
Pa de sad mu
Para nađi!

A što pitaš: hoće l' moći
Kakav jendek da preskoči,
Jendek, jendek - kakav jendek!
Taj se nije još rodio
Koj' on nije preskočio -
Preskoči ga tako lako
Kao da je pile neko,
I to uzduž, ne popreko.

Ja ga jašem bez sedla -
Sedlasta mu leđa.
- Za pasoš ga ne pitaj,
Jer - to njega vređa.

Idi, kume, idi, idi -
Još me pitaš: kako vidi?
To je da se pripoveda:

Vidi ostrag ko i spreda,
Vidi noću ko na danu,
A na danu ko u noći -
Takve su mu oči.

A što pitaš, moj prijane,
Ima l' mane -
pa zato ga i prodajem,
Moj prijane,
Jerbo nema mane -
Takvi konji nisu za nas,
za Cigane.

A brzina kakva mu je?
Malko j' brži od oluje.
Sad ćeš čuti,
Kazaću ti:
Jednom sam se iz Erduta
Vraćo s puta.
Mada nas je pljusak vijo,
On se nije umorio.
Munja sevne, a on rže -
Pljusak brzo, a on brže;
Pljusak pišman na mog hata,
Pa ga hvata,
A Putalj ga preko gleda,
Pa se ne da.
Pljusak leti da polije -
Tek što nije!
Kad stigosmo pod šatora,
U ciganski dvorac lep,
Na mom konju sve je suvo,
Pokiso mu samo
- Rep.

Stara baka

Godine su mnoge,
A leđa nejaka,
Godine su teške -
Zgurila se baka.

Ali ipak voli
I pesmu i šalu,
Uvek ima priču
Za dečicu malu.

Kad je deca sretnu,
U ruku je ljube,
A ona se smeši:
¨Hvala ti, golube!¨

Pa se onda smeste
Ispod brsne zove,
Pa poteku priče
Sve nove i nove.

Zamiriše zova
Od sunčeva zraka -
Uživaju deca,
Uživa i baka.

Obeležja

Po svom perju ptica,

Po čistoći domaćica,

Po ukusu so,

Po rogovma vo,

Po toploti leto,

Po lajanju pseto,

Po govoru luda -

Poznaju se svuda.

Pođem, klecam...


Podjem, klecam, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam,
Jurim, bežim, ka' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
"Ne, ne sme umreti!"
Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Ni otuda nema mi odjeka...
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka?...
Idem, stanem, ka' očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"
Idem, stanem, pa mi klone glava
Nad kolevkom gde nam čedo spava.
Čedo s' budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se, pa se zaplačemo;
Pa i njemu, ka' očajnik kleti,
Zborim reči, reči bez pameti:
"Ne sme nam umreti!"

U novom kaputu

Dobio je kaput nov
pa šeta po sredi,
kad opazi sirotinju -
ni da je pogledi.
Ko sam, ja sam - misli on
šta ja za kog marim!
Nek zavide koji dršću
u traljama starim!
Dva sirotna deteta
stajala kraj puta,
dva sirotna deteta,
bez toplih kaputa.
Kad je holi kaputlija
doš'o do njih blizu,
oni su ga gledali, -
zavideli nisu.
Moj oholko, tvom kaputu
cena zdravo bledi, -
čisto srce, bez zavisti,
mnogo više vredi.

Pačija škola

¨Jeste l' čuli, kumo,
- Verujte, bez šale -
Otvara se škola
Za pačiće male.¨

Tako je i bilo,
- Verujte, bez šale -
Otvorila s' škola
Za pačiće male.

Svi pačići došli,
Na skamijam' stoje;
Stari patak metno
Naočare svoje.

Sve ih je upiso
U katalog male,
Pa ih je prozivo,
- Verujte, bez šale.

Pa se onda šeto
S ozbiljnošću krutom;
Učio ih, učio
I knjigom i prutom.

Učio ih, učio
Od srede do petka,
Al' se nisu odmakli
Dalje od početka.

Nije bilo uspeha
Učiteljskom trudu,
Cela muka njegova
Ostade zaludu.

Ništa više ne nauči
Pačurlija ta,
Nego što je i pre znala:
Ga, ga, gaga, ga!

Mali konjanik


Điha, điha, četir noge,
Sve četiri krute!
Điha, điha, mi idemo
Na daleke pute!

Sedlo mi je od marame,
Uzda od kanapa,
A bič mi je od očina
Prebijena štapa.

Rago jedna, baš si lena -
Zar te nije sram?
Al' kad nećeš ti da skačeš,
Ja ću cupkat sam.

Dva zeca

Sedela je bez brige
naša mala Mira,
ručala je lepo
iz svojeg tanjira.
Blizu naše Mirice,
tu se premetalo
veselo i čilo
jedno zeče malo.
Sve dok jedno za drugo
nisu ništa znali,
veseli su bili
ovi naši mali.
Al' kad spazi Mirica
zeku pored sebe,
sva se usplahiri,
srce joj zazebe.
A kad zeka opazi
ovo strašno dete,
potrese ga drhat
od glave do pete.
Mira bi da pobegne,
al' kuda i kome?
I zeca je stego strah
pa človi pred njome.
Uh, goleme nevolje!
Uh, goleme bede!
Izbečenim očima
jedno drugo glede.